Конгрес и ципеле

Иако нови тонови не потиру старе разлике, чињеница да су Вашингтон и Техеран успоставили контакт на највишем нивоу после 34 године најжешћих сукоба и међусобних оптужби заслужује да буде названа историјском.

Ни Бараку Обами ни Хасану Руханију на том путу „свеобухватног решења” за смањење тензије због спорног иранског нуклеарног програма неће бити лако.

Рухани је обезбедио подршку Врховног вође, ајатолаха Али Хамнеија, који по традицији иза новог председника стоји неке две године – чак и када се с њим не слаже. Али ципеле које су према Руханију летеле на путу од аеродрома Мехрабад, израз највећег понижења међу муслиманима, и повици „Марг бар Америка”, Смрт Америци, први су сигнал отпора на које ће његова дипломатија наилазити унутар тврдокорног естаблишмента којим доминира моћна Револуционарна гарда.

Утицајни јеврејски лоби је, уз подршку Израела, већ испољио огромно незадовољство било каквом комуникацијом са Ираном који се сматра „егзистенцијалном претњом” јеврејској држави. Обаму на ту тему такође чекају „ципеле” у Конгресу. Конзервативне монархије Залива, из свог разлога, такође упозоравају да је свака дипломатија са Техераном унапред осуђена на пропаст.

И Обама и Рухани се свега овога свакако били свесни пре него што је амерички председник узео телефон, односно пре него што је ирански председник кренуо за Њујорк са припремљеним говором на Генералној скупштини УН.

Први корак ка историји је направљен, али још је дуг пут. Умекшана реторика не значи да ће две стране лако пребродити – ако уопште преброде – озбиљне политичке и идеолошке разлике, погледе на свет.

Рухани се није устезао да их прећути, Обама их је такође јасно назначио. Што је добро јер наговештава обострани реализам.

Покушај пробоја на америчко-иранском фронту је вест коју је највећи део света дуго прижељкивао. Иран је, посебно од времена инвазије САД на Ирак 2003, када је Иран постао неприкосновена регионална сила.

Без Ирана нема мира у региону притиснутом светским и локалним ривалствима, претњама бомбардовањем, растућом исламизацијом, нарастањем сунитско-шиитског конфликта, несагледивим ефектима Арапског пролећа.

Испоставља се да је чак и први наговештај решења проблема спорног иранског нуклеарног програма одмах омогућио једногласну сагласност великих сила око резолуције о сиријском хемијском оружју и програму његовог уништавања.

Од времена иранске Исламске револуције 1979. и прекида дипломатских односа Вашингтона и Техерана због кризе са америчким таоцима, непријатељство и изолација дефинисали су међусобне ставове. Отвара се шанса да се то промени.

Ни Обама ни Рухани неће моћи да иду предалеко, али су кренули у превазилажење дубоког међусобног неповерења: Да ли Иран спрема атомску бомбу којом жели да уништи Израел, Да ли Запад хоће по сваку цену да сруши власт ајатолаха?

Председници Америке и Ирана покушаће да избегну екстреме.