Обамин други испит

Вашингтон је приступио споразуму Уједињених нација о контроли трговине конвенционалним оружјем, чија је годишња вредност око 70 милијарди долара, у чему САД учествују са око 80 одсто трговине и први су продавац оружја у свету.

За председника Барака Обаму то ће бити други испит у области трговине наоружања, јер његов ранији предлог да се у САД ограничи продаја аутоматског стрељачког оружја цивилима није прошао у Сенату.

Моћни лоби трговаца оружјем спречио је усвајање Обаминог предлога закона позвавши се на 2. амандман америчког устава, који гарантује америчким грађанима право поседовања личног оружја. Сада је НРА, америчка „Национална пушкарска асоцијација”, најавила акцију за спречавање ратификације и овог споразума САД са УН, који су, иначе, већ потписале 154 државе чланице УН, док су Русија, Индија, Кина и још 20 других земаља још увек уздржане о том питању.

Да би тај споразум постао и правно обавезујући потребно је да га усвоје све земље чланице УН, а неке стално истичу тезу да контролу лаког наоружања сматрају питањем националне безбедности.

УН већ више година настоје да што већи број држава приступи међународном споразуму о контроли трговине конвенционалним оружјем. Иако лако конвенционално оружје изазива мању медијску пажњу, оно је, заправо, оружје за масовно уништавање на успорен начин пошто лако конвенционално оружје годишње убија више људи него што су заједно убиле атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки.

Са друге стране, веза између неконтролисане трговине лаким наоружањем и кршења људских права не може бити очигледнија. Пример Руанде, где су залихе лаког оружја омогућиле ликвидацију 800.000 људи док је свет то немо посматрао, довољно говори.

Истина, трговина лаким оружјем дуго није била тема свеобухватног глобалног споразума, уместо тога постојала је и постоји мешавина националних закона о извозу, које безобзирни трговци оружјем увек могу лако да изиграју. Последица тога јесте да лако конвенционално оружје сваког дана доспева у погрешне руке.

У оквиру свеобухватног приступа УН би требало да пажњу усмере на директну трговину, индиректну трговину, посредовање, пренос и претоваривање конвенционалног оружја.

С обзиром на то да је куповина оружја обично концентрисана у рукама неколицине, обично владиних шефова, односно војске или паравојних формација укључујући и побуњенике, придобијање купаца је често за трговце оружјем релативно лак посао који се добро исплати. Јер, ту је одувек важио принцип „да понуда ствара сопствену потражњу”.

УН су још 2001. године покренуле процес решавања проблема контроле трговине оружјем малог калибра, али од тада није било скоро никаквог помака на том плану. САД су уз још неке друге земље тада блокирале напоре УН на утврђивању законски обавезујућих правила обележавања и праћења продаје те врсте оружја.

Свега 38 држава у свету имају оштре прописе о продаји оружја, мање од половине држава у свету имају законе који регулишу транзит оружја. Својевремено су судови у Италији и у Панами одбили да разматрају поједине случајеве чак и када су се трговци оружјем налазили у притвору зато што оружје није прешло преко територије тих земаља, на путу за Африку у једном случају, а на путу за Колумбију у другом.

Пре неколико година ученици једног колеџа у Енглеској показали су како је лако заобићи прописе тако што су основали лажну фирму покушавајући да „продају” пакистанске ручне бацаче Сирији, а турске митраљезе Малију.

Било је крајње време да се САД прикључе напорима УН и да прихвате општа правила трговине конвенционалним оружјем, где не спадају само пушке и митраљези, већ и тенкови и јуришни хеликоптери. Поготово што се правила УН на том плану доста подударају са америчким законима и прописима око извоза војне опреме и оружја.