Племенити кредитори и плебејски дужници

Све указује да ће после избора у Немачкој, који су у парализи ишчекивања држали читаву Европу, лидери континента морати дубље да се загледају у економску и институционалну кризу која их окружује.

О првој димензији кризе, финансијској и привредној, дебатују политичари, економисти и централни банкари, буче улице европских градова од Атине и Рима до Мадрида и Лисабона.

О другој се мање-више ћути, па испада да је јединствена монета – евро – уместо да буде инструмент интеграција, претворена у једини циљ постојања Уније.

„Јединство Уније замењено је јединством зоне евра”, сматра грчки аналитичар Петрос Маркарис. „Зато је дебата толико површна, као и већина европских лидера, једнодимензионална, попут традиционалног дискурса економиста”.

Да ли добијамо Европу интереса, без икакве страсти? Европу која се дели на племените кредиторе и плебејске дужнике удаљене до граница могућег конфликта?

Унију без идеја и мало ресурса? Заједницу народа која Американцима препушта да обаве послове који би ЕУ политички издигли на ниво који заслужује, или не заслужује?

Дуго се по Европи ламентира о кризи лидерства и недостатку моћних политичара, попут Винстона Черчила, Шарла де Гола или Конрада Аденауера.

Ангела Меркел то демантује. Добила је трећи узастопни мандат у време док је 19 њених европских колега положајем платило цену економске и финансијске кризе ЕУ, посебно еврозоне. Она је сада неприкосновени газде Европе, чиме је лидерски раскорак – ако не и вакуум моћи – постао озбиљнији.

Европа је добила Супер Ангелу. Њен телефон је једини када неко из САД, Русије или Кине жели да разговара са „Европом”.

То није добра вест за Европу, посебно за „грешнике” с југа који прижељкују ублажавање немачког диктата политике оштре штедње. Али, зашто би Меркелова била мање ригорозна када је свесна да су јој Немци трећи мандат дали у знак поверења управо за такву политику. Велика коалиција са социјалдемократама можда може да либерализује унутрашњу социјалу, повећа порезе богатима, али тешко да ће донети ишта битно друкчије у понашању унутар ЕУ.

Квантна хемичарка успела је да поново оствари ретку фузију са нацијом, а како не треба очекивати да победник мења формулу успеха, мало је вероватно да ће канцеларка бити спремна да удовољи жељама Европљана у проблемима, који од ње очекују „хуманији” приступ решавању континенталне кризе.

Јасно је да њена снага проистиче из чињенице да превасходно води рачуна о интересима сопствене земље.

Иако је Немачка готово равномерно подељена на десницу и левицу – сем наклоности према mutti, мами Ангели, то су њени квалитети на немачкој сцени, тамо где се борила и изборила за гласове, чувајући пре и изнад свега интересе Немачке.

Док је читава Европа будно пратила немачке изборе, Немци су се готово искључиво бавили собом. Они су опрезни. Нису спремни на превелике ризике. Пре су за консензус него конфронтацију. У исто време желе уједињену Европу али се не устручавају да покажу презир према државама европског југа које нису у стању да среде своје финансије.

Меркелова је пажљиво избегавала да уочи избора покрене непопуларне теме немачког спасавања европских дужника, али одсуство ЕУ је само још један од знакова колико је уједињена ЕУ притиснута националним. Порука из Берлина је јасна: канцеларка жели да се европске ствари решавају искључиво на нивоу држава.

Зато резултати избора многе, посебно угрожене по ЕУ, нису превише обрадовали. Немачка је добила канцелара ког је желела, а Европа?

На европском плану нема те идиле која у Немачкој траје осам година. Ангела је тврда, тевтонски ригорозна, спремна да диктира а много мање спремна за друге идеје или критике. Не занима је да ли је оптужују за хегемонију, за наметање немачког рецепта супротстављања кризи зоне евра као панацеје државама које су много друкчије од Германије.

Сада добија прилику да прерасподели моћ са Европом, да је интегрише на солиднијим и здравијим основама, да ојача њене институције. Могла би да удахне више наде угроженим чланицама ЕУ, а да Немцима објасни огромне предности које им доноси евро и ослободи их опсесије да не желе да плаћају за Грке, Италијане или Шпанце.

Могла би да послуша апел једног од највећих савремених немачких интелектуалаца Јиргена Хабермаса, који позива на продубљење политичких интеграција инвестирањем у пројекат истинске „заједнице држава”.

Таквој лабораторији демократије неопходни су извођачи радова. Да ли је то могућ пут за die Kanzlerin? Да ли би убудуће могла да прихвати формулу прагматизма без амбиција?

Да ли би била спремна да се храбро одрекне дела популарности код куће, па да се ковертирањем већег комада немачке снаге и моћи у пројекат заједничке европске будућности уврсти у галерију канцелара који су стварали историју: миром у Европи, уједињењем, јединственом монетом, великим реформама?

Тачно је да она до сада није учинила мало. Супротставила се, рецимо, Бундес банци и значајно помогла Европској централној банци, која је, намења свима, смирила тржишта, али сумњам да је спремна да иде тако далеко.

Европа, међутим, нема времена за илузије. Стара дилема „Европска Германија или немачка Европа” чини се данас помало превазиђеном у смислу да страхови од Европе под хегемонијом Немачке одговарају очекивањима Немачке која би на свој начин била европскија.

Институционално преобликовање највише ће зависити од Европљана. Али од којих Европљана? Британци настрану. Популарност француског председника пада. Италијанска коалиција је ломљива и поново је талац Силвија Берлусконија, који прети „грађанским ратом” ако буде избачен из Сената. Шпанија копни у рецесији. У Пољској је премијер ослабљен, а парламент упорно одбија сагласност уласку у зону евра.

Да ли Французи или Италијани, показујући да коначно желе да се позабаве истинским структуралним реформама, могу да убеде Немце и њихову канцеларку да здушније прихвате курс политичких и финансијских интеграција. Могу – ако им то фрау Ангела допусти.

Оно што ми се код канцеларке одувек допадало је да не преже од тога да буде брутално јасна, али да је упозорења и замерке не спречавају да сарађује. Она се, рецимо, отворено противи уласку Турске у ЕУ, али су у њено време отворена три поглавља за преговоре.

Исто важи и за Србију. Меркелова је спречила претходну власт да једно прича у Бриселу, друго српској јавности, а треће међусобно. Она прецизно каже шта очекује. Тако ће опет бити. Немачка спољна политика води се у уреду канцеларке, не у ресорном министарству.

Али, да се не би поново заваравали и крили иза теорија о њеној строгоћи, Меркелова је показала да је спремна да промени своје позиције. Одустаће од чврстог става према Београду – уколико српска власт докаже да спроводи оно што је обећала и уколико убрза процесе свеколиких реформи.

Мислим да грешимо када процењујемо да све одлуке припадају Берлину и „челичној мами”. Пре бих рекао да је лопта у нашем дворишту.