Један учитељ или десет полицајаца

Да ли је насиље у Новом Саду, Суботици, Аранђеловцу, Јабуци, Нишу... престало да нас брине?

Ако је веровати сценаристима на аутентичности дијалога у филму „Краљица“, емитованом недавнона РТС-у, на питање краљице о намерама за прву седницу, премијер Тони Блер је одговорио да ће прва тема парламента бити у вези са реформом образовања и да ће његов предлог бити смањење величине одељења (оних у школама). Пре две године је Барак Обама изјавио да је улагање у образовање оно што ће америчком народу обезбедити напредак. Недавно је Ангела Меркел исто поручила грађанима Немачке.

Сасвим другачије идеје последњих деценија имају Министарство просвете и Влада Србије. Пре три године, због уштеде на средствима којадржава издваја за просвету, промењен је закон у смислу спречавања формирања одељења са мањим бројем ученика. А и сваке године један број наставника постаје технолошки вишак. Можда то има неке везе с порастом малолетничке делинквенције и бруталношћу насиља међу децом и младима, а и младима над одраслима. Од директора школа обично чујемо да ће насилници бити кажњени тако што ће бити премештени у другу школу, да ће школа увести видео-надзор и запослити школског полицајца. Недавно је и полицијска управа у Суботици добила нове запослене. Насиље међу младима које се тамо десило показало је да не постоји довољан број полицајаца. У Бечеју и неким другим местима постоје самоорганизоване групе грађана које брину о јавној безбедности(!). Пре тога је Министарство просвете смањило средства за стипендије за младе таленте и додатно ограничило број студената чије ће школовање држава финансијски подржати. Из изјава надлежних сазнајемо да Србија нема новца да додатно финансира високо образовање младих.

Још увек је огроман број школа у Србији у којима ученици користе пољски тоалет. Наравно, у школској згради немају ни топлу воду, ни сапун. Вероватно ни ужине. Проблема има и са грејањем, а ни свака сијалица у учионици не светли. То је реалност у Србији. Око шест процената деце никада и не крене у основну школу, а око двадесет процената никада је не заврши! Од какве ће помоћи бити куповина нових руских борбених авиона и у каквој је то вези с милионским износом за изнајмљивање израелских сателита? За сада је само јасна стратегија да се штеди на образовању и улагању у младе и да се проблем решава улагањем у видео-надзор и запошљавање нових полицајаца. Стара јапанска крилатица о томе како је боље платити једног учитеља него десет полицајаца у Србији се чини бесмисленом.Можда све то има неке везе с проблемом насиља међу младима. Или колико смо последњих година потрошили за плате селектора фудбалске репрезентације и зашто нам је спорт, нарочито фудбал, криминализован, а само једна трећина школа има фискултурну салу.

Какве везе са вредносним ставовима младих има то што су нам школе јефтини сабирни центри, зграде за смештај хиљаду и пет стотина ученика? Да ли понашање мушкараца према девојкама и супругама као да су њихово власништво и проблем насиља у породицама има везе с тим што родна дискриминација никада није нестала из школских уџбеника? Напротив,систематски се спроводи.

Никада раније родитељствоније било тако захтевнои сложено као данас и никада се млади нису суочавали с толико изазова током одрастања као данас. И никада раније родитељи, деца и млади нису имали мање институционалне подршке, него што је имају данас. Ни најбољи васпитни утицај у оквиру породице не може заштитити дете од деструктивних утицаја институционалне и систематске репресије коју над децом врше школе, медији и политичке партије. Некада су постојали домови пионира и школске секције; доступност институција образовања и културе била је много већа… Као да данас цео систем позитивног утицаја на децу преживљава захваљујући ентузијазму једног малог броја просветних радника.

Наставници су недовољно укључени у процес осмишљавања унапређења школског система. Према реформама имају претежно пасиван однос или пружају отпор. Школски систем ученицима одузима могућност и право да буду одговорни за сопствени развој и планирање личног образовања.

Као друштво, немамо изграђене ни институције, ни инфраструктуру, нити програме и обучене педагоге и психологе да бисмо успешно решавали проблем насиља. На сву срећу, овде се још није десила трагедија као у неколико европских земаља, а коју експерти зову school shooting, али не постоји ниједан облик деструктивног понашања који се, пре или касније, није појавио и у Србији. Пре три године таква се трагедија десила у Босни.

Наивно је веровати да ће се ситуација озбиљно променити због тога што децу подучавамо ненасилној комуникацији а да, истовремено, свакодневно систематски младе излажемо институционалном, односно структуралном и културалном насиљу.

Можда све то има везе. То што од свих европских држава Србија најмање средстава издваја за науку и просвету, што смо најнеписменије друштво у Европи, а највише високообразованих младих одлази из земље. И што је Србија у светском врху по броју илегалног оружја у индивидуалном поседу, што су нам стандарди хигијене у школама као на аутобуским станицама.Пре него што је постао саветник Т. Блера, Ентони Гиденс је писао о томе да је лако претпоставити каква ће бити будућност једног друштва – довољно је видети како се оно брине о својој деци.

Када поново будемо говорили о проблему у понашању деце, било би неопходно и да погледамо шта су проблеми у понашању институција према деци и младима, пре свега школа, медија и државне управе. Неопходно је променити парадигму, јер оно што децу и младе највише угрожава јесте васпитни модел којем су изложени и вредности које им друштво намеће.

*Директор Школе без насиља