Jedan učitelj ili deset policajaca

Da li je nasilje u Novom Sadu, Subotici, Aranđelovcu, Jabuci, Nišu... prestalo da nas brine?

Ako je verovati scenaristima na autentičnosti dijaloga u filmu „Kraljica“, emitovanom nedavnona RTS-u, na pitanje kraljice o namerama za prvu sednicu, premijer Toni Bler je odgovorio da će prva tema parlamenta biti u vezi sa reformom obrazovanja i da će njegov predlog biti smanjenje veličine odeljenja (onih u školama). Pre dve godine je Barak Obama izjavio da je ulaganje u obrazovanje ono što će američkom narodu obezbediti napredak. Nedavno je Angela Merkel isto poručila građanima Nemačke.

Sasvim drugačije ideje poslednjih decenija imaju Ministarstvo prosvete i Vlada Srbije. Pre tri godine, zbog uštede na sredstvima kojadržava izdvaja za prosvetu, promenjen je zakon u smislu sprečavanja formiranja odeljenja sa manjim brojem učenika. A i svake godine jedan broj nastavnika postaje tehnološki višak. Možda to ima neke veze s porastom maloletničke delinkvencije i brutalnošću nasilja među decom i mladima, a i mladima nad odraslima. Od direktora škola obično čujemo da će nasilnici biti kažnjeni tako što će biti premešteni u drugu školu, da će škola uvesti video-nadzor i zaposliti školskog policajca. Nedavno je i policijska uprava u Subotici dobila nove zaposlene. Nasilje među mladima koje se tamo desilo pokazalo je da ne postoji dovoljan broj policajaca. U Bečeju i nekim drugim mestima postoje samoorganizovane grupe građana koje brinu o javnoj bezbednosti(!). Pre toga je Ministarstvo prosvete smanjilo sredstva za stipendije za mlade talente i dodatno ograničilo broj studenata čije će školovanje država finansijski podržati. Iz izjava nadležnih saznajemo da Srbija nema novca da dodatno finansira visoko obrazovanje mladih.

Još uvek je ogroman broj škola u Srbiji u kojima učenici koriste poljski toalet. Naravno, u školskoj zgradi nemaju ni toplu vodu, ni sapun. Verovatno ni užine. Problema ima i sa grejanjem, a ni svaka sijalica u učionici ne svetli. To je realnost u Srbiji. Oko šest procenata dece nikada i ne krene u osnovnu školu, a oko dvadeset procenata nikada je ne završi! Od kakve će pomoći biti kupovina novih ruskih borbenih aviona i u kakvoj je to vezi s milionskim iznosom za iznajmljivanje izraelskih satelita? Za sada je samo jasna strategija da se štedi na obrazovanju i ulaganju u mlade i da se problem rešava ulaganjem u video-nadzor i zapošljavanje novih policajaca. Stara japanska krilatica o tome kako je bolje platiti jednog učitelja nego deset policajaca u Srbiji se čini besmislenom.Možda sve to ima neke veze s problemom nasilja među mladima. Ili koliko smo poslednjih godina potrošili za plate selektora fudbalske reprezentacije i zašto nam je sport, naročito fudbal, kriminalizovan, a samo jedna trećina škola ima fiskulturnu salu.

Kakve veze sa vrednosnim stavovima mladih ima to što su nam škole jeftini sabirni centri, zgrade za smeštaj hiljadu i pet stotina učenika? Da li ponašanje muškaraca prema devojkama i suprugama kao da su njihovo vlasništvo i problem nasilja u porodicama ima veze s tim što rodna diskriminacija nikada nije nestala iz školskih udžbenika? Naprotiv,sistematski se sprovodi.

Nikada ranije roditeljstvonije bilo tako zahtevnoi složeno kao danas i nikada se mladi nisu suočavali s toliko izazova tokom odrastanja kao danas. I nikada ranije roditelji, deca i mladi nisu imali manje institucionalne podrške, nego što je imaju danas. Ni najbolji vaspitni uticaj u okviru porodice ne može zaštititi dete od destruktivnih uticaja institucionalne i sistematske represije koju nad decom vrše škole, mediji i političke partije. Nekada su postojali domovi pionira i školske sekcije; dostupnost institucija obrazovanja i kulture bila je mnogo veća… Kao da danas ceo sistem pozitivnog uticaja na decu preživljava zahvaljujući entuzijazmu jednog malog broja prosvetnih radnika.

Nastavnici su nedovoljno uključeni u proces osmišljavanja unapređenja školskog sistema. Prema reformama imaju pretežno pasivan odnos ili pružaju otpor. Školski sistem učenicima oduzima mogućnost i pravo da budu odgovorni za sopstveni razvoj i planiranje ličnog obrazovanja.

Kao društvo, nemamo izgrađene ni institucije, ni infrastrukturu, niti programe i obučene pedagoge i psihologe da bismo uspešno rešavali problem nasilja. Na svu sreću, ovde se još nije desila tragedija kao u nekoliko evropskih zemalja, a koju eksperti zovu school shooting, ali ne postoji nijedan oblik destruktivnog ponašanja koji se, pre ili kasnije, nije pojavio i u Srbiji. Pre tri godine takva se tragedija desila u Bosni.

Naivno je verovati da će se situacija ozbiljno promeniti zbog toga što decu podučavamo nenasilnoj komunikaciji a da, istovremeno, svakodnevno sistematski mlade izlažemo institucionalnom, odnosno strukturalnom i kulturalnom nasilju.

Možda sve to ima veze. To što od svih evropskih država Srbija najmanje sredstava izdvaja za nauku i prosvetu, što smo najnepismenije društvo u Evropi, a najviše visokoobrazovanih mladih odlazi iz zemlje. I što je Srbija u svetskom vrhu po broju ilegalnog oružja u individualnom posedu, što su nam standardi higijene u školama kao na autobuskim stanicama.Pre nego što je postao savetnik T. Blera, Entoni Gidens je pisao o tome da je lako pretpostaviti kakva će biti budućnost jednog društva – dovoljno je videti kako se ono brine o svojoj deci.

Kada ponovo budemo govorili o problemu u ponašanju dece, bilo bi neophodno i da pogledamo šta su problemi u ponašanju institucija prema deci i mladima, pre svega škola, medija i državne uprave. Neophodno je promeniti paradigmu, jer ono što decu i mlade najviše ugrožava jeste vaspitni model kojem su izloženi i vrednosti koje im društvo nameće.

*Direktor Škole bez nasilja