Партнер нашег партнера

Отварање афере шверца цигарета привукло је пажњу јавности на "пописивање" имовине једног од главних актера "Мреже" Станка Суботића Цанета. На списку његових компанија у Србији налази се и "Футура плус", у чијем саставу се, између осталог, налази и некадашња продајна мрежа "Политике". У пролеће 2005. године, наиме, тадашње руководство "Политике новина и магазина", с Даворином Рибникаром на челу, продало је "Продају" листа, за три милиона евра, немачком ВАЦ-у. Са 50 посто капитала ВАЦ је, иначе, сувласник "Политике" од почетка 2002. године. Односи оснивача "Политике" НМ и ВАЦ-а су такви да у економским питањима ВАЦ има одлучујући глас, а у питањима уређивачке политике српска страна.

Одмах пошто је купио предузеће "Политика продаја", ВАЦ га је унео као оснивачки улог у новоформирано предузеће "Футура плус". Остали власници "Футуре плус", предузећа које данас има највећи број киоска у Србији, око 2.300, јесу компанија ЕМИ из Копенхагена и "Д-трејд" из Београда. Обе фирме се доводе у везу са Суботићем. И пре оснивања "Футуре" ове две фирме поседовале су малопродајну мрежу предузећа "Дуван", "Дуван-промет" и "Борба".

Продаја малопродајне мреже "Политика новине и магазини" није прошла без потреса унутар "Политикине" куће, као и протеста малих акционара "Политике" а. д. (ова фирма је, заједно са ВАЦ-ом, 2002. године основала "Политику" НМ). Противници продаје дистрибутивне мреже су сматрали да се кућа овим чином практично одриче "златне коке", јер је чак 50 одсто прихода остваривано у мрежи од преко 800 киоска. Иако су се два тадашња члана Управног одбора, адвокат Страхиња Кастратовић и представник запослених Слободан Милошевић, као и мали акционари "Политике" а. д., успротивили продаји, она је прошла релативно глатко.

Тадашње пословодство куће је као основни разлог продаје "Политикине" малопродајне мреже наводило нерентабилно пословање. Новинска кућа "Политика", према тада доступним информацијама, пословала је с губитком. Непосредно пред формирање заједничког предузећа с немачким ВАЦ-ом, почетком 2002. године, месечни приходи сектора "Продаје" били су око два милиона евра, што је на годишњем нивоу био приход од око 25 милиона евра. Међутим, приход је у року од две године више него удвостручен – са 20,7 милиона евра у 2002. години порастао је на 47 милиона евра у 2004. години. У структури прихода "Политика продаје" током 2004. године највише новца слило се од продаје цигарета – 34 одсто, картица за мобилне телефоне – 16,6 процената, издања ПНМ-а – 15,7 одсто, а свих осталих издања – 28,4 процента. Сопствена малопродајна мрежа "Политике", иначе, била је најзначајнији канал продаје "Политикиних" издања. Због тога су неки акционари оспоравали продају, тврдећи да је стратешки интерес куће да задржи своју продајну мрежу.

Ипак, упркос побољшању пословних резултата ПНМ-а и "Политика продаје", оба предузећа наставила су да послују с губитком, а као један од узрока губитака ПНМ-а наведено је, тада, у доба продаје, лоше пословање сектора "Продаје" и високо кредитно оптерећење.

Уговор о продаји предузећа "Политика продаја", који је пре тога издвојен у посебно предузеће, испред ПНМ-а су, а на основу овлашћења Управног одбора, потписали генерални директор Даворин Рибникар и заменик генералног директора Јоахим Цаумзегел. До лета 2005. "Политика продаја"  послује као предузеће у стопостотном власништву ВАЦ-а, независно од ПНМ-а, а у лето постаје део компаније Станка Суботића "Футура плус".