Дивље године Тома Вејтса

Том Вејтс је песник свих оних који склониште од разочарења траже на дну чашице – један је од цитата из биографије славног америчког музичара под насловом „Дивље године: Том Вејтс – музика и мит”, коју је написао Џеј С. Џејкобс. У години када се навршава четири деценије од изласка Вејтсовог деби албума „Closing Time”, издавачка кућа „Дерета” објавила је ову биографију, у преводу Ане Милетић, која на дирљив начин слави особеног музичара, његово дело и мит. Књига нуди и најкомплетнију дискографију Вејтса, доступну у штампаном издању, уз импресиван списак свих нумера кантаутора које су обрадили други извођачи.

Књигу потписује Џејкобс, који је објавио и биографију Тори Ејмос. Годинама је прикупљао грађу о свом музичком хероју, пажљиво бирајући сваку његову изјаву, процес настанка песме, турнеје… Иако у делу нема директне исповести Вејтса аутору, Џејкобс је контактирао с кључним људима за каријеру музичара, па су ту сведочења Томових пријатеља и сарадника (Боунс Хау, Дејвид Гефен, Френсис Форд Копола...)

У првој детаљној биографији Вејтса аутор прати судбину једне од најаутентичнијих особа у историји музике, од човека из сиротињске четврти који воли ноћни живот, маргиналце и алкохол до ексцентричног господина сељака, супруга и оца, који је утицао на генерације музичара.

Рођен 7. децембра 1949. у предграђу Лос Анђелеса у породици наставника, давно је изјавио: „Имам личност која се допада публици. Ја сам као тип кога су некад познавали – одрпан и неодговоран, и није далеко догурао, али је увек био ту да вас насмеје. Жртва. Али, не смета ми та слика”.

Избацивач, перач судова, потрчко, пумпаџија, продавац кишних глиста, упијао је књиге „битника”: Џека Керуака, Алена Гинзберга, Вилијама Бароуза, Чарлса Буковског и једва обезбеђивао свирке у малим клубовима. Али, једне вечери његов наступ у „Трубадуру” видео је менаџер Френка Запе и Тима Баклија, Херб Коен, а потом и продуцент Дејвид Гефен. Тако је особењак, у похабаним фармеркама и бушним ципелама са цигаретом коју није гасио, храпавог вокала, који је мрмљао и кркљао на сцени а лепоту тражио у прљавштини, и покушавао да створи нешто „на шта може да буде да буде поносан”, добио дискографски уговор. Глуварење по баровима и улицама зарад инспирације, луде године у мотелу „Тропикана”, судски процеси против менаџера и компанија, борба за ауторска права, сусрет са Силвестером Сталонеом, који му је отворио врата филма; неуспешне њујоршке авантуре… само су делићи узбудљивог живота Вејтса, које нуди књига.

Мада је чувена његова изјава: „Никада нисам срео некога ко има прођу код жена јер има албум Тома Вејтса”, ту су и детаљи његовог љубавног живота. Као и сећања на рад са Кополом, који га је назвао „принцем меланхолије”, на филму „One From the Heart”. Била је то прекретница, јер је тад упознао Кетлин Бренан, која му је постала животни и музички партнер, са њом је изродио троје деце, због ње је престао да пије и пуши, угладио се…

Помињу се пријатељства са Бет Мидлер, Дастином Хофманом, Џимом Џармушем, Робертом Вилсоном, Китом Ричардсом, Робертом Алтманом, објашњава зашто се заглављивао у „музичком саобраћају”, зашто је мрзео политичаре…

„Сви желе да увек буде лето, у везама, у каријери. А кад време почне да се мења, мисле да је боље да побегну. Зато је потребна одређена доза упорности”, казује емотивни и бескомпромисни уметник, хроничар усамљености, бајковити шаљивџија, човек који ствара у гаражи, штали, колима, остави, тоалету...

Вејтсова дуговечност може да се припише и томе да никад није био хит месеца, пише Џејкобс. Он није суперзвезда, већ занатлија и уметник. „Разлог због кога сам ушао у свет музике је да не бих морао да се прилагођавам”, рекао је једном. Вероватно је зато и данас, после више од четири деценије, Том Вејтс отелотворење сна о слободи!

----------------------------------------------

Невидљиви писац

Готово свако издање Вејтса критика је дочекала хвалоспевима, али продаја на тржишту то никада није пратила. Давно је Гефен пророчки рекао: „Тај момак никада неће имати хит сингл.”

Вејтса популарност никада није занимала, а право на приватност било му је свето: „Волим да одлазим на места где могу да будем непознат и само седим. То је оно што писци желе – да буду невидљиви.”