Ко и колико лобира за Србију

Већ скоро годину дана америчка лобистичка фирма "Барбур, Грифит и Роџерс", која нарочито добре односе има са представницима Републиканске странке и најутицајнијим људима америчке администрације, лобира за Владу Србије у Вашингтону. Резултати њиховог рада, међутим, српској јавности нису видљиви, а после прошлонедељне изјаве председника САД Џорџа Буша да је Америка одлучна да се избори за независност Косова, поставља се питање колики је ефекат тога што се из српског буџета сваког месеца на рачун БГР-а, по основу уговора из јула 2006. уплаћује по 60.000 долара.

Чак и у тренутку потписивања уговора у Влади Србије били су свесни да је ангажовањем лобистичке фирме готово немогуће за 180 степени преокренути спољну политику Америке, која снажно подржава идеју о независном Косову, али су веровали да је важно бити присутан у оним центрима у којима се доносе најважније одлуке Србију и да је могуће бар мало утицати на неке ставове.

Одговор на питање колико је Влада Србије данас уопште задовољна сарадњом са БГР-ом, нисмо успели да добијемо. Иако је електронска порука са питањима везаним за сарадњу Владе Србије и БГР-а "прослеђена на одговарајућу адресу", како нам је у влади речено, никакав одговор ни после три дана нисмо добили. Без успеха су остали и наши покушаји да дођемо до Дејана Михајлова, генералног секретара српске владе, који је, према незваничним информацијама, задужен да прати и контролише рад лобистичке фирме из Вашингтона.

Интересовање да разговара о овој теми није показао ни Милан Париводић, који је 28. јула 2006. као министар за економске односе са иностранством, у име српске владе потписао уговор са БГР-ом. "Политика" је у децембру прошле године објавила да уговор важи до 31. јануара 2009. и да вреди укупно 1,8 милиона долара (60.000 долара месечно).

– Лобирање јесте начин да се неформалним каналима утиче на формалне центре моћи. Откривањем да неко лобира за вас, подривате њихову способност да на неформалан начин утичу на те центре моћи – рекао је Париводић за "Политику" одвраћајући нас од идеје да пишемо о овој теми. Није желео да открије ни да ли је Влада Србије расправљала о раду БГР-а, односно о извештајима ове агенције. (Како је "Политика" писала децембра 2006. године, "Барбур, Грифит и Роџерс" извештаје о томе шта и како ради шаље Влади Србије једном месечно.)

– То је тајна – каже он. А да ни о каквој тајни није реч, сведочи не само чињеница да је Влада Србије наведена као један од клијената на званичној интернет презентацији БГР-а, већ и то да је децембра прошле године Дејан Михајлов у медијима говорио о сарадњи са овом фирмом, показујући при том огласе о Србији објављене у утицајним америчким дневним листовима попут "Вашингтон поста", "Вашингтон тајмса" и "Волстрит џурнала".

Упућени у међународне односе и методе лобирања, међутим, критички гледају на ефекте рада БГР-а. Обрад Кесић, аналитичар из Вашингтона који се и сам бави лобирањем, каже за "Политику" да му није сасвим јасно за шта је Влада Србије ангажовала једну од најпрестижнијих лобистичких агенција у САД.

– Ако је питање Косова и Метохије један од главних предмета уговора, онда морам рећи да се њихово присуство у Вашингтону не примећује. То не значи да би њихово ангажовање сада могло драстично да промени стање, али је можда могло да утиче пре три или шест месеци – каже Кесић.

У уговору између БГР-а и Владе Србије, који је фирма из Вашингтона предала америчком Министарству правде, према писању "Вашингтон поста" из октобра 2006. године, пише да ће БГР "пружити стратешко саветовање и тактично планирање српске спољне политике према америчкој администрацији".

Регистрација за лобирање код Конгреса, како пише у истом тексту, одговара на основно питање, а то је којом ће се врстом лобирања ова фирма бавити када је реч о Србији: "Фирма ће пружати услуге вођења и саветовања, стављајући акценат на проблеме који успоравају билатералне односе између Сједињених Држава и Србије".

Павле Јанковић, председник Центра за међународне и безбедносне послове, био је приликом Бушове посете Прагу сведок успешног албанског лобирања. Јанковић и Ветон Сурои, члан албанског преговарачког тима, присуствовали су конференцији којој се обратио амерички председник, али је само један од њих двојице имао прилику да се сретне и разговара (бар на кратко) са Бушом. Сурои јесте миљеник Американаца, али му је сусрет са Бушом испословала јака лобистичка агенција. Јанковић сматра да је за ефикасно лобирање неопходно постојање националне стратегије која би представљала основ рада за сваког лобисту.

– У Србији, нажалост, то немамо. Имамо пет принципа око којих су се сложиле странке које су оформиле нову владу, али не постоји визија државе у наредних, на пример, 20 или 50 година. Не зна се шта је национални интерес, како га остварити и сачувати – каже Јанковић за "Политику".

Једна од замерки Обрада Кесића на рачун БГР-а је и та да се они обраћају погрешним људима, тачније објашњавају ставове Србије онима који су већ благонаклони према њој и код којих већ имају пролаз. У тај систем се уклапа и недавно организовање трибине у "Никсон центру" у Вашингтону, на којој је поред Ендрјуа Парасилитија, потпредседника БГР-а, учествовао и Ник Гвоздев, уредник угледног часописа "Национални интерес", који је пре тога боравио у Србији.

– Проблем је у томе што је Гвоздев ионако човек који нас максимално подржава. Ако су већ хтели да искористе тај угледни часопис, што је добра идеја, требало је то да ураде на други начин – да организују интервју са неким угледним стручњаком или познатом особом или, још боље, да неко од тих особа напише коментар. Људи из БГР-а ту уопште не треба да се појављују, зато што све што би они могли да кажу јесте да они то раде зато што их плаћају – каже Кесић.

Сам избор агенције БГР, која би лобирала за Србију, био је добар потез с обзиром на њихове односе са Републиканском странком којој припадају и председник САД Џорџ Буш и државни секретар Кондолиза Рајс. Ед Роџерс, један од партнера у БГР-у, један је од четворице Бушових саветника изван владе, који до председника САД може да дође скоро у било које доба дана, а Роберт Блеквил, председник БГР-а, био је ментор Рајсовој.

– Питам се колико су пута они разговарали са председником, односно са државним секретаром Америке о Србији и Косову – каже Кесић.

Протеклих година су српске владе жестоко критиковане због тога што нису ангажовале лобисте који би радили на имиџу Србије у Америци. У јавности је чак створено уверење да смо и ми могли да придобијемо Америку на своју страну, само да смо на време платили лобисте, као што су то учинили Хрвати и Босанци. Сада се чују критике да лобисти које смо одабрали не раде добро. Било како било, као одличан пример лобирања може да послужи текст објављен у јучерашњем "Интернешенел хералд трибјуну". Испод текста насловљеног са "Косово мора да буде независно", потписи су десет бивших министара спољних послова. Прва на списку је Медлин Олбрајт, некадашња државна секретарка САД, а поред осталих следе и бивши шефови дипломатија Немачке (Јошка Фишер), Француске (Ибер Ведрин), Данске (Нилс Хелвег Петерсен), Пољске (Бронислав Геремек)… Потпуно је јасно да није реч о људима који сваки дан, рецимо, ручају заједно или одлазе у позориште, већ да је неко смислио да би било веома ефектно искористити њихова имена и углед у кампањи за независно Косово.