(Не)подношљива тежина постојања

Представа „Тешко је бити Бог“ мађарског редитеља Корнела Мундруца, у оквиру Битефа изведена на новобеоградском простору Бродоградилишта, граничан је облик драмског театра, мјузикла ивидео перформанса. Бавећи се темом трговине људима, аутори сирово приказују сумрак живота у данашњој Европи, болну немогућност остваривања права на достојанствену егзистенцију. Играна у аутентичном простору огромне хале, на сцени која је смештена у утробугломазног шлепера, представа „Тешко је бити Бог“,нажалост,није испунила наша висока очекивања створена најавама о провокативности њеног израза и садржаја. Упркос томе, похвална је чињеница да је српска публика могла да је види, имајући у виду да је Мундруцо једна од крупнијих актуелних звезда европског театра (и филма).

На тематском плану, радња је презасићена клишеима, на пример, поставка лика настраног политичара који је силовао ћерку која је умрла на порођају и којисвоју перверзну природу задовољава са проституткама, док у јавном животу промовише веру и љубав. Даље, прикази касапљења тела актера, грубих удараца, кажњавања уринирањем и слично, снимани камером у простору који гледаоци не гледају директно, већ путем видео преноса, на великим платнима, нису претерано изазовни зато што их не прате осмишљенији дијалози и интригантнија, дубља тумачења догађаја. Представа је најзанимљивија у сценама у којима постаје бизаран мјузикл, када се паралелно са насилним приказима хорски изводе поп хитови из осамдесетих година,који изазовно дрмају смисао датог хиперреализма, или у деловима где се глумци директно обраћају гледаоцима, настојећи да материјализују нашу улогу, да освесте друштвену одговорност.

Седмочасовна, четвороделна представа „Галеб“, настала према Чеховљевој драми, у режији Томија Јанежича,ексклузивно је уметничко дело које превазилази конвенционалне границе позоришта, постајући живот сам, па и више од њега. Сваки део (чин) представе је стилски диферентан, скоро као да је реч о четири различите представе, међусобно повезане заједничким ликовима и развојима њихових односа. Први чин који се централно бави преиспитивањем функције позоришта, могућности, смисла и значења естетских иновација, у сагласју са садржајем, најмање је естетизован, најмање избрушен и најотворенији према гледаоцима. Други део је концентрисан око тема снова, уметничких слобода, стварности, те истраживања мотива уметничког стварања и изражавања булимичне глади за славом и успехом. Он је редитељски најзгуснутији, сценски најенергичнији и најколоритнији (и дословно, имајући у виду да глумци у различите боје фарбају плексиглас који се у једном тренутку спушта пред гледаоце). Трећи део који се једини играо на уобичајено постављеној сцени, са одвојеним гледалиштем, најстатичнији је, остварен скоро без живог говора. Звук је ту електронски посредован, чиме се створио утисак о беспомоћности ликова, неумољивој фаталности која води њихове животе. Четврти чин је проткан тихом, спокојном духовношћу, а концентрисан на питања судбине и личних избора, као и значења подношења патње. Представа се завршава филмом који документаристички приказује рад редитеља са глумцима на овој представи – то је једина крупнија мана представе, сувишан поступак који штрчи и формално и значењски.

Иако деконструисано читање Чехова, оно се чврсто држи на сублимној емотивности без које Чехов не би био Чехов. Ту густу осећајност пажљиво гради глумачка преданост, изражена у својој пуној разоткривености, и допуњена сентименталном музиком која је посебно нијансира дајући јој необично носталгичан шмек. На пример, песма „Галеб и ја“ Оливера Драгојевића у првом делу је донела емотивни пароксизам који је измамио сузе гледалаца. Из бројног ансамбла ћемо издвојити игру брилијантне:ЈаснеЂуричић (Аркадина), Бориса Исаковића (Дорн), ДрагињеВогањац (Полина Андрејевна), МилицеЈаневски (Нина).

Јанежичев „Галеб“ је остварен као проба на којој је редитељ активно присутан, он интервенише, коментарише, позива публику да се укључи и да буде део заједничке игре, својеврсног ритуала, сакралног простора коучесништва. Гледаоци окружују простор извођења, као да смо део ритуала, док се извођачи мешају са нама, и физички демонстрирајући избрисану границу. Нема одвајања између нас, као што нема ни одвајања између игре и живота, позоришта и стварности. Они су међусобно стопљени, у једном паратеатру који се бори за проницање у срж великих тема наших живота.