(Ne)podnošljiva težina postojanja

Predstava „Teško je biti Bog“ mađarskog reditelja Kornela Mundruca, u okviru Bitefa izvedena na novobeogradskom prostoru Brodogradilišta, graničan je oblik dramskog teatra, mjuzikla ivideo performansa. Baveći se temom trgovine ljudima, autori sirovo prikazuju sumrak života u današnjoj Evropi, bolnu nemogućnost ostvarivanja prava na dostojanstvenu egzistenciju. Igrana u autentičnom prostoru ogromne hale, na sceni koja je smeštena u utrobuglomaznog šlepera, predstava „Teško je biti Bog“,nažalost,nije ispunila naša visoka očekivanja stvorena najavama o provokativnosti njenog izraza i sadržaja. Uprkos tome, pohvalna je činjenica da je srpska publika mogla da je vidi, imajući u vidu da je Mundruco jedna od krupnijih aktuelnih zvezda evropskog teatra (i filma).

Na tematskom planu, radnja je prezasićena klišeima, na primer, postavka lika nastranog političara koji je silovao ćerku koja je umrla na porođaju i kojisvoju perverznu prirodu zadovoljava sa prostitutkama, dok u javnom životu promoviše veru i ljubav. Dalje, prikazi kasapljenja tela aktera, grubih udaraca, kažnjavanja uriniranjem i slično, snimani kamerom u prostoru koji gledaoci ne gledaju direktno, već putem video prenosa, na velikim platnima, nisu preterano izazovni zato što ih ne prate osmišljeniji dijalozi i intrigantnija, dublja tumačenja događaja. Predstava je najzanimljivija u scenama u kojima postaje bizaran mjuzikl, kada se paralelno sa nasilnim prikazima horski izvode pop hitovi iz osamdesetih godina,koji izazovno drmaju smisao datog hiperrealizma, ili u delovima gde se glumci direktno obraćaju gledaocima, nastojeći da materijalizuju našu ulogu, da osveste društvenu odgovornost.

Sedmočasovna, četvorodelna predstava „Galeb“, nastala prema Čehovljevoj drami, u režiji Tomija Janežiča,ekskluzivno je umetničko delo koje prevazilazi konvencionalne granice pozorišta, postajući život sam, pa i više od njega. Svaki deo (čin) predstave je stilski diferentan, skoro kao da je reč o četiri različite predstave, međusobno povezane zajedničkim likovima i razvojima njihovih odnosa. Prvi čin koji se centralno bavi preispitivanjem funkcije pozorišta, mogućnosti, smisla i značenja estetskih inovacija, u saglasju sa sadržajem, najmanje je estetizovan, najmanje izbrušen i najotvoreniji prema gledaocima. Drugi deo je koncentrisan oko tema snova, umetničkih sloboda, stvarnosti, te istraživanja motiva umetničkog stvaranja i izražavanja bulimične gladi za slavom i uspehom. On je rediteljski najzgusnutiji, scenski najenergičniji i najkoloritniji (i doslovno, imajući u vidu da glumci u različite boje farbaju pleksiglas koji se u jednom trenutku spušta pred gledaoce). Treći deo koji se jedini igrao na uobičajeno postavljenoj sceni, sa odvojenim gledalištem, najstatičniji je, ostvaren skoro bez živog govora. Zvuk je tu elektronski posredovan, čime se stvorio utisak o bespomoćnosti likova, neumoljivoj fatalnosti koja vodi njihove živote. Četvrti čin je protkan tihom, spokojnom duhovnošću, a koncentrisan na pitanja sudbine i ličnih izbora, kao i značenja podnošenja patnje. Predstava se završava filmom koji dokumentaristički prikazuje rad reditelja sa glumcima na ovoj predstavi – to je jedina krupnija mana predstave, suvišan postupak koji štrči i formalno i značenjski.

Iako dekonstruisano čitanje Čehova, ono se čvrsto drži na sublimnoj emotivnosti bez koje Čehov ne bi bio Čehov. Tu gustu osećajnost pažljivo gradi glumačka predanost, izražena u svojoj punoj razotkrivenosti, i dopunjena sentimentalnom muzikom koja je posebno nijansira dajući joj neobično nostalgičan šmek. Na primer, pesma „Galeb i ja“ Olivera Dragojevića u prvom delu je donela emotivni paroksizam koji je izmamio suze gledalaca. Iz brojnog ansambla ćemo izdvojiti igru brilijantne:JasneĐuričić (Arkadina), Borisa Isakovića (Dorn), DraginjeVoganjac (Polina Andrejevna), MiliceJanevski (Nina).

Janežičev „Galeb“ je ostvaren kao proba na kojoj je reditelj aktivno prisutan, on interveniše, komentariše, poziva publiku da se uključi i da bude deo zajedničke igre, svojevrsnog rituala, sakralnog prostora koučesništva. Gledaoci okružuju prostor izvođenja, kao da smo deo rituala, dok se izvođači mešaju sa nama, i fizički demonstrirajući izbrisanu granicu. Nema odvajanja između nas, kao što nema ni odvajanja između igre i života, pozorišta i stvarnosti. Oni su međusobno stopljeni, u jednom parateatru koji se bori za pronicanje u srž velikih tema naših života.