Мимикрија Великог рата

На предлог Француске, Аустрије и Немачке – државâ које су припадале противничким странама – Сарајево је изабрано за јубиларно место у коме ће 28. јуна следеће године, разним културним и научним садржајима, бити обележена 100-годишњица Великог рата. Не морамо бити професионални историчари да бисмо приметили да у вези са датумом и местом јубилеја нешто није у реду. Рат је почео месец дана касније, а Сарајево није обележено као значајно места на мапи Великог рата.

До грешке у просторно-временском десигнирању јубилеја није дошло случајно. Организатори су се сагласили да јубилеј у потпуности буде деполитизoван, да се тријумфализам и острашћеност победникâ прогласи политички некоректним понашањем, да се предупреди било какав остракизам поражених и, коначно, да се пажња јавности са опскурних слика гнусне људске кланице преусмери на скаредно „цареубиство“ престолонаследника Франца Фердинанда. У јубиларном сарајевском мраку све краве треба да буду црне.

Сарајево се сасвим случајно нашло на мапи Великог рата. У повратку за Беч, а по окончању егзерцира аустроугарске војске, престолонаследник Фердинанд се успутно задесио у Сарајеву. Политички противници су сам његов егзерцир доживели као понижавајуће, опресивно, бахато, арогантно и бескрупулозно понашање империјалне силе. То што се тираноубиство догодило у Сарајеву ствар је контекста у коме су се одвијали непосредни политички догађаји. Уместо да преиспитају нову политичку позицију у промењеним околностима, владајуће структуре империјалне силе су брзоплето одлучиле да атентат искористе за фуриозни напад на малу и војно инфериорнију Краљевину Србију. Рат који је покренула ова моћна империјална сила није ништа друго него продужетак њене осионе политике другим средствима.

Велики рат је био једна од најкрвавијих катастрофа изазваних људским деловањем. У њему је погинуло скоро 16, а рањено више од 22 милиона војника и цивила. У односу на жртве рата сâм атентат се доима као лакша површинска огреботина коју лекар ребрастим скалпелом прави на кожи пацијента у намери да утврди алерген на који је он осетљив. После атентата било је јасно да се осетљиви политички алерген империјалне силе односи на прерасподелу колонија тадашњег света. Као што је сулудо поредити сарајевски вакцинацијски белег (скарификацијску красту) с патњама страдалника рата, исто тако је сулудо узрок светског рата стављати у исту раван са једним политичким убиством. Избором за место јубилеја, Сарајево се од скарификацијски стигматичног места атентата претворило у место гнусне бласфемије ратним жртвама.

Семиотички гледано, ментални концепт, културни код у који већина данашњих Европљана смешта Сарајевски атентат (означено) суштински се разликује од стварног догађаја (означитељ). Замена стварног догађаја његовим знацима била би бесмислена уколико не би вршила одређену културну функцију. Од када постоје, и увек када се осећају угроженим, људи се служе једним те истим обрасцем – посежу за одређеним одбрамбеним механизмом, уверени да ће када се побрину за узрок, нестати и последица. На велику жалост оних који су страдали и оних који су трпeли муке, изналажење атентата као узрока ратне катастрофе није ништа друго него претварање атентатора у жртвено јагње. Колико год да током сарајевског јубилеја ратна кланица буде изгубила на значају толико ће атентатор добити на важности као жртвено јагње – и тако до следећег јубилеја.

Социолог, универзитетски професор