Људи су ме грлили после „Галеба”

Јасна Ђуричић, једна од наших најбољих глумица, оставила је протеклог викенда битефовску публику без даха тумачећи комплексни лик Чеховљеве Ирине Николајевне Аркадине у чудесној представи „Галеб” коју је режирао Томи Јанежич у продукцији Српског народног позоришта из Новог Сада. Ова драмска уметница раскошног талента већ наредног четвртка, 10. октобра, појавиће се пред новосадском публиком премијерно у свом новом сценском лику: Галине у драми „Шекспир у Кремљу” Ива Штивичића у режији Ленке Удовички на сцени „Јован Ђорђевић” СНП-а, који је овај пројекат реализовао у копродукцији са позориштем „Улисис” са Бриона. У међувремену презапослена Јасна Ђуричић са представама „Галеб” и „Прст”, рађеном до драми Дорунтине Баше, у режији Ане Томовић, гостује на 53. МЕСС-у.

За вас је позоришна сезона увелико почела. Радили сте и током лета пуним интензитетом. Колико је напорно из вечери у вече бити неко други?

Навикли смо на интензиван темпо и рад. Некако ми је ушло у крв да из вечери у вече играм различите јунакиње, односно писце. После прошлогодишњег брионског искуства са представом „Одисеј”, када смо после премијере имали заредом из вечери у вече десет реприза, схватила сам да није нимало лако играти једну исту јунакињу толико пута за редом. Тај принцип ми заправо не одговара. Још увек није код нас ни заживео. Овако, када се убацујете у друге околности сваке вечери, човеку није досадно.

Представа „Шекспир у Кремљу” бави се људима који су спремни да се зарад моћи и власти одрекну себе. Чини се да ова драма директно задире у нашу стварност?

Комад „Шекспир у Кремљу” говори о стаљинистичком времену, где је свако свакога потказивао, где је корупција била огромна, где се зарад власти радило све и свашта. То је толико данас нажалост блиско и нама и целом свету. Човека заболи спознаја да је обичан човек непрестано у раљама неких појединаца који су изнад, који управљају фирмом, државом, светом. Комад прича о људској похлепи, покварености. Иво Штивичић је вешто скројио комад. Јако лако пише, реплика му је питка, на духовит начин проговара о озбиљним стварима, чиме постиже снажнији ефекат.

Глума је велика шанса да постанете бољи човек јер се изнутра непрестано ширите. Ви тврдите да са својим јунакињама растете. Како?

Када се на темељан начин бавите стварима, све остаје у вама. Велика срећа је када се бавите добрим писцима. Немогуће је да њихова мисао  не прође кроз вас, да вас на неки начин не промени. Није ништа ново да уметност чини човека бољим. Моја привилегија је да се бавим уметношћу и што имам среће да се бавим правим штивом у позоришту. Заговорник сам добре приче, занима ме добар садржај. Кад то постоји онда имате много тога да копате и да дате. Да се запитате и о свету, и о себи пре свега. За мене је најважније да не престанем да се питам.

Својим хероинама ипак не волите да  судите, већ се трудите да им дате светлост. Можете ли баш сваки њихов поступак оправдати?

Не волим да судим, лик који радим за мене није имагинарна, измишљена особа, чак и када је питању потпуна машта пишчева. И када је машта у питању, то је написано у односу на нешто што је аутора испровоцирало да се са њим позабави. О ликовима које играм волим да мислим да су то људи од крви и меса, који су ту око мене, које знам. Када мислите о неком јунаку као о обичном човеку, другачије га сагледавате као глумац. Да бисте могли да га тумачите морате да схватите његове и ружне и лепе ствари. Сви смо на то навикли и то радили и у животу. Стално се представљамо у некаквом другом светлу, играмо непрестано некакве улоге у јавном животу. Сви бисмо да смо лепи, добри, невини. То наравно није тако. Сви смо ми на овај свет дошли као добри, а стицајем околности некоме се дешава ово, некоме оно. Кроз лик преузимаш нечије ставове, браниш их. Мораш бити јако обавештен о ономе што браниш, у односу на то шта тај човек мисли, ради. То доприноси  чињеници да, заправо, стално продубљујеш себе.

Живимо у времену када је непожељно показивати емоције. Лоше је бити спонтан. Ви ипак несебично дајете емоције са сцене?

Трудим се да сачувам то што ја јесам.И по цену свега. Како у животу, тако и на сцени. Борим се за емоцију баш зато што је толико мало, што је потиснута и из нашег живота, и са сцене и са филма. Не знам чиме бисмо ми уметници требали другим да се бавимо, јер ако сведемо ствари на нешто да је приземно, свакодневно, шта можемо очекивати од других. Емоција стиже до човека много пре речи. Много је речи свуда око нас, а ништа се не казује. Емоција је јако средство, то проверавам на свакој представи. Публика ме је волела и раније, али после „Галеба”, па и после „Прста” људи долазе да ме поздраве и ништа ми не кажу, само ме загрле. И то ми се ево дешава небројено пута. Не треба ми ништа друго. Свој задатак сам испунила.

----------------------------------------------

Народно позориште је Гордијев чвор

Сви уметници полажу много наде у Ивана Тасовца, новог министра културе. Која су конкретно ваша очекивања?

Поштујем рад Ивана Тасовца. После година и година имамо човека којем припада то место. Е сада, надам се да ће успети да решава ствари на начин како је то радио у својој Филхармонији. Истовремено сам свесна да је то сада надзор над читавом културом једне државе. Да је ту гомила проблема и да не зна од чега да крене, али мислим да би могле основне ствари да се реше. Када је позоришна уметност у питању да се доведе до краја прича о чувеном закону о позоришту. Допала ми се мисао Дејана Мијача који је рекао да уколико Тасовац успе да реши проблеме Народног позоришта да је на правом путу јер је то Гордијев чвор српске културе. Мислим да то јесте тако. Пуно позоришне прашине је пало на наше куће у уметничком смислу. Знам да је непопуларно да се прича, али много је запуштених глумаца, редитеља. У професионалном смислу. Присутна је бахатост, свеопшта разочараност, резигнација. Мржња наспрам другог човека, завист, љубомора. Колико ко има новца, колико ко зарађује, снима, потпуно удаљавање од себе, од свог посла, од пута када си био млад, у смислу где си желео да стигнеш. Све је испрљано. Наравно, то је резултат свих ових година, али мислим да је задатак уметника да се сачува. Не само уметника, већ и сваког човека да не допушта да нас све толико запрља.