Крај једне кошаркашке епохе

На крају сваке епохе своде се рачуни, проглашавају јунаци и трагичари, а заслужне војсковође смештају у она ретка, неизбрисива поглавља. Тако ће, ваљда, и одлазак Душана Ивковића с места селектора кошаркашке репрезентације добити одјек какав заслужује. Јер, ма шта ко мислио о учинку нашег тима на Европском првенству у Словенији, у историји српске кошарке постојаће време пре и после Ивковића.

Безмало три деценије живота посветио је националном тиму, изабравши зној и салу уместо плаже, одлазећи на „летовања” са Дивцем, Паспаљем, Ђорђевићем, Даниловићем, Бодирогом, Крстићем, Теодосићем и другим кошаркашима уместо с породицом. Репрезентативци, бивши и садашњи, најбоље знају колика је тежина таквих одрицања и зато је логично да они пре других поставе Ивковића на место које му припада. Јер, руку на срце, свих њих, као ни њега, не би било да није било репрезентације.

Можда је било и оних који би то боље радили од њега (неки то и данас упорно тврде), али с таквим жаром и преданошћу свих ових година… Тешко! Није лако сарађивати с њим – не спори то ни он – понекад ни комуницирати, јер његов снажан ауторитет жуди да има завршну реч, али је увек терао по своме и, углавном, успешно бранио своје ставове на паркету. У Савезу су пре пар година говорили да се „променила клима откако се Дуда вратио”, неки су му пребацивали није на тренеру да води политику кошаркашке организације”, али им је ипак пријало што су могли да се „покрију његовим ауторитетом”.

Тако је Ивковић завршио селекторску каријеру у не баш свечаном амбијенту, отишавши без осмеха, што ипак говори да није био на истим таласним дужинама с некима који су га окруживали. Без обзира на то што су у Кошаркашком савезу Србије (КСС) оценили да је седмо место на „Евробаскету 2013”, које је донело пласман на Светски шампионат у Шпанији – успех.

У КСС планирају да му обележе одлазак у селекторску „пензију”, а шушка се да би следећег лета, на почетку припрема за „Мундобаскет 2014”, Ивковић могао у пријатељској утакмици, у „Комбанк арени”, да води државни тим последњи пут, заједно на клупи са будућим селектором, ма ко то био. Пошто ускоро пуни 70. година (29. октобра), вероватно ће и то бити прилика да му у Сазоновој 83 спреме торту и све друго што иде у оваквим приликама. Американци би, рецимо, урадили то за свог Крижевског.

Ивковићев одлазак прилика је и за анализу његовог укупног кошаркашког дела које га сврстава у једног од најуспешнијих европских стручњака свих времена. Мада овде није реч о клупској каријери, треба само поменути да је једини стручњак са трофејима сва четири евро-купа. Кад је репрезентација у питању, по стажу и медаљама изједначен је с легендом српске и југословенске кошарке Александром Николићем. Обојица су као први тренери А селекције на клупи провели по 13 година и освојили по шест одличја. Николић је почео уз „оца” свих наших тренера Небојшу Поповића, уз кога се калио од 1950. до 1954, а затим је, у свом првом мандату, ударио темеље златном добу наше кошарке.

Нико као Николић и Ивковић нису тако дуго водили национални састав. Чак ни Ранко Жеравица, најтрофејнији наш селектор (7), с којим је стигло прво злато (СП 1970) и једина олимпијска титула (1980). И док су многи наши славни стручњаци на својим почецима имали уз себе или Николића или Жеравицу, Ивковић је јединствен по томе што је желео још као млад да се сам пита за све и да искључиво он одговара за резултате.

Мало је тренера у свету који су у модерно доба дали толико својој репрезентацији као Ивковић нашој. У почецима развитка европске кошарке, Биснел је био синоним за Француску, Гомељски (па Кондрашин) за Совјетски Савез, Поповић (затим Николић, па Жеравица) за Југославију, Дијаз Мигел за Шпанију, Параторе (па Примо, па Гамба) за Италију… Све њих су, као и Ивковића, лансирале репрезентације и играчи који су крчили пут ка трофејима.

Да није било санкција Уједињених нација (1992-1995) Ивковић би највероватније имао три одличја више, али оно што је тих година радио за свој омиљени тим, можда је и вредније од свега другог што је учинио. У време кад наша репрезентација није имала право на своје име, он јој је био домаћин у Грчкој, где се спремала и играла пријатељске сусрете као „Ол стар тим”. Све то је организовао да би екипа остала на окупу у тешким тренуцима, политичким чином лишена толико жељеног сусрета с америчким „тимом снова” на Олимпијским играма у Барселони 1992. Из таквог „тунела” вратио се с њом на сцену, у великом стилу, 1995. године.

У репрезентацију је ушао 1986, као помоћник селектора Крешимира Ћосића. Кад ју је први пут водио био је волонтер (1987-1995), као и у последње две године (2011-13) а професионалан уговор имао је на почетку другог мандата (2008-2010). Четири године (1996-1999) седео је на клупи уз Жељка Обрадовића коме је уступио своје место и кога је последњих година више пута молио да се врати у државни тим. Безуспешно!

Многи су мислили да ће се „склонити” после јединог кикса у селекторској каријери – осмог места на „Евробаскету 2011”, али њему то не само да није падало на памет, већ је у „најбољој преговарачкој позицији” (тако је назвао тренутак после освајања Евролиге с Олимпијакосом) одбио Турке који су му нудили више од два милиона евра по сезони и поставио себи циљ да репрезентацију одведе на „Мундобаскет 2014”.

Пре неколико дана завршено је једно важно доба наше репрезентације, али и Ивковићевог живота. У наредним годинама видеће се ко ће коме више недостајати…

----------------------------------------------

СЕЛЕКТОРИ С НАЈДУЖИМ СТАЖОМ И НАЈВИШЕ МЕДАЉА

Александар Николић (1954-1965, 1976-78)

Злато: ЕП 1977, СП 1978

Сребро: ЕП 1961, СП 1963, ЕП 1965

Бронза: ЕП 1963

Ранко Жеравица (1965-1972, 1980, 1982)

Злато: СП 1970, ОИ 1980

Сребро: СП 1967, ОИ 1968, ЕП 1979, ЕП 1981

Бронза: СП 1982

Душан Ивковић (1987-1995, 2008-2013)

Злато: ЕП 1989, СП 1990, ЕП 1991, ЕП 1995

Сребро: ОИ 1988, ЕП 2009

Бронза: –