Kraj jedne košarkaške epohe

Na kraju svake epohe svode se računi, proglašavaju junaci i tragičari, a zaslužne vojskovođe smeštaju u ona retka, neizbrisiva poglavlja. Tako će, valjda, i odlazak Dušana Ivkovića s mesta selektora košarkaške reprezentacije dobiti odjek kakav zaslužuje. Jer, ma šta ko mislio o učinku našeg tima na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, u istoriji srpske košarke postojaće vreme pre i posle Ivkovića.

Bezmalo tri decenije života posvetio je nacionalnom timu, izabravši znoj i salu umesto plaže, odlazeći na „letovanja” sa Divcem, Paspaljem, Đorđevićem, Danilovićem, Bodirogom, Krstićem, Teodosićem i drugim košarkašima umesto s porodicom. Reprezentativci, bivši i sadašnji, najbolje znaju kolika je težina takvih odricanja i zato je logično da oni pre drugih postave Ivkovića na mesto koje mu pripada. Jer, ruku na srce, svih njih, kao ni njega, ne bi bilo da nije bilo reprezentacije.

Možda je bilo i onih koji bi to bolje radili od njega (neki to i danas uporno tvrde), ali s takvim žarom i predanošću svih ovih godina… Teško! Nije lako sarađivati s njim – ne spori to ni on – ponekad ni komunicirati, jer njegov snažan autoritet žudi da ima završnu reč, ali je uvek terao po svome i, uglavnom, uspešno branio svoje stavove na parketu. U Savezu su pre par godina govorili da se „promenila klima otkako se Duda vratio”, neki su mu prebacivali nije na treneru da vodi politiku košarkaške organizacije”, ali im je ipak prijalo što su mogli da se „pokriju njegovim autoritetom”.

Tako je Ivković završio selektorsku karijeru u ne baš svečanom ambijentu, otišavši bez osmeha, što ipak govori da nije bio na istim talasnim dužinama s nekima koji su ga okruživali. Bez obzira na to što su u Košarkaškom savezu Srbije (KSS) ocenili da je sedmo mesto na „Evrobasketu 2013”, koje je donelo plasman na Svetski šampionat u Španiji – uspeh.

U KSS planiraju da mu obeleže odlazak u selektorsku „penziju”, a šuška se da bi sledećeg leta, na početku priprema za „Mundobasket 2014”, Ivković mogao u prijateljskoj utakmici, u „Kombank areni”, da vodi državni tim poslednji put, zajedno na klupi sa budućim selektorom, ma ko to bio. Pošto uskoro puni 70. godina (29. oktobra), verovatno će i to biti prilika da mu u Sazonovoj 83 spreme tortu i sve drugo što ide u ovakvim prilikama. Amerikanci bi, recimo, uradili to za svog Križevskog.

Ivkovićev odlazak prilika je i za analizu njegovog ukupnog košarkaškog dela koje ga svrstava u jednog od najuspešnijih evropskih stručnjaka svih vremena. Mada ovde nije reč o klupskoj karijeri, treba samo pomenuti da je jedini stručnjak sa trofejima sva četiri evro-kupa. Kad je reprezentacija u pitanju, po stažu i medaljama izjednačen je s legendom srpske i jugoslovenske košarke Aleksandrom Nikolićem. Obojica su kao prvi treneri A selekcije na klupi proveli po 13 godina i osvojili po šest odličja. Nikolić je počeo uz „oca” svih naših trenera Nebojšu Popovića, uz koga se kalio od 1950. do 1954, a zatim je, u svom prvom mandatu, udario temelje zlatnom dobu naše košarke.

Niko kao Nikolić i Ivković nisu tako dugo vodili nacionalni sastav. Čak ni Ranko Žeravica, najtrofejniji naš selektor (7), s kojim je stiglo prvo zlato (SP 1970) i jedina olimpijska titula (1980). I dok su mnogi naši slavni stručnjaci na svojim počecima imali uz sebe ili Nikolića ili Žeravicu, Ivković je jedinstven po tome što je želeo još kao mlad da se sam pita za sve i da isključivo on odgovara za rezultate.

Malo je trenera u svetu koji su u moderno doba dali toliko svojoj reprezentaciji kao Ivković našoj. U počecima razvitka evropske košarke, Bisnel je bio sinonim za Francusku, Gomeljski (pa Kondrašin) za Sovjetski Savez, Popović (zatim Nikolić, pa Žeravica) za Jugoslaviju, Dijaz Migel za Španiju, Paratore (pa Primo, pa Gamba) za Italiju… Sve njih su, kao i Ivkovića, lansirale reprezentacije i igrači koji su krčili put ka trofejima.

Da nije bilo sankcija Ujedinjenih nacija (1992-1995) Ivković bi najverovatnije imao tri odličja više, ali ono što je tih godina radio za svoj omiljeni tim, možda je i vrednije od svega drugog što je učinio. U vreme kad naša reprezentacija nije imala pravo na svoje ime, on joj je bio domaćin u Grčkoj, gde se spremala i igrala prijateljske susrete kao „Ol star tim”. Sve to je organizovao da bi ekipa ostala na okupu u teškim trenucima, političkim činom lišena toliko željenog susreta s američkim „timom snova” na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. Iz takvog „tunela” vratio se s njom na scenu, u velikom stilu, 1995. godine.

U reprezentaciju je ušao 1986, kao pomoćnik selektora Krešimira Ćosića. Kad ju je prvi put vodio bio je volonter (1987-1995), kao i u poslednje dve godine (2011-13) a profesionalan ugovor imao je na početku drugog mandata (2008-2010). Četiri godine (1996-1999) sedeo je na klupi uz Željka Obradovića kome je ustupio svoje mesto i koga je poslednjih godina više puta molio da se vrati u državni tim. Bezuspešno!

Mnogi su mislili da će se „skloniti” posle jedinog kiksa u selektorskoj karijeri – osmog mesta na „Evrobasketu 2011”, ali njemu to ne samo da nije padalo na pamet, već je u „najboljoj pregovaračkoj poziciji” (tako je nazvao trenutak posle osvajanja Evrolige s Olimpijakosom) odbio Turke koji su mu nudili više od dva miliona evra po sezoni i postavio sebi cilj da reprezentaciju odvede na „Mundobasket 2014”.

Pre nekoliko dana završeno je jedno važno doba naše reprezentacije, ali i Ivkovićevog života. U narednim godinama videće se ko će kome više nedostajati…

----------------------------------------------

SELEKTORI S NAJDUŽIM STAŽOM I NAJVIŠE MEDALjA

Aleksandar Nikolić (1954-1965, 1976-78)

Zlato: EP 1977, SP 1978

Srebro: EP 1961, SP 1963, EP 1965

Bronza: EP 1963

Ranko Žeravica (1965-1972, 1980, 1982)

Zlato: SP 1970, OI 1980

Srebro: SP 1967, OI 1968, EP 1979, EP 1981

Bronza: SP 1982

Dušan Ivković (1987-1995, 2008-2013)

Zlato: EP 1989, SP 1990, EP 1991, EP 1995

Srebro: OI 1988, EP 2009

Bronza: –