Сага о Лоли

Човек који се звао Четвртак. Тако би и мене многи могли да назову по овом наслову Честертоновог романа, јер кад год је четвртком лепо време, ето мене на кеју код ресторана "Ушће". Научио сам још од студентских дана да ту, у шетњи поред Саве, разбијем све црне мисли и растеретим се свакодневних брига.
Тако је било и прошлог четвртка. Побегао сам на леву обалу Саве од велике запаре у граду. Загледан у реку и са мозгом пуштеним на отаву, нисам чуо да ми је неко пришао с леђа. Тек кад ме је заскочио, угледао сам лице доктора Јовановића, лекара о чијем сам медицинском умећу одавно писао.

Ех, помислих, дошао си као кец на десетку. Данима већ тражим стручног саговорника за расправу о раду приватних клиника и страдању пацијената приликом безазлених хируршких интервенција. Није нам требало много да обојица "паднемо у ватру". Свако је потезао своје аргументе.

– Шта ти мислиш, да таквих трагичних случајева нема у државним болницама? Тога, бре, има на кило, само се о томе мање пише – рече доктор Јовановић.

– Ако је тако, тим је ситуација још трагичнија. О томе не се не зна, јер ви ћутите. Врана врани очи не вади – љутито му одговорих.

– Не, вала, не вади очи него само једни друге повређујемо.

– Како то "једни друге повређујемо"? – бих радознао.

– Па, ето, деси се да мом генерацијском колеги и пријатељу уважени офталмолог, баш због пријатељске препоруке, и то у државној болници, током операције угради погрешно вештачко сочиво, са сасвим другом диоптријом. Мојој младој колегиници на порођају забораве да изваде трећину постељице. Лекарка је две недеље крварила, а њене колеге су јој говориле да то тако мора, све док није отишла код трећег гинеколога који је открио узрок одлива и спасао јој живот у последњем тренутку – исприча Јовановић.

– Тако вам и треба кад и ви лекари тражите везу. Видим, не знате где ћете пре – покушах да будем заједљив.

Доктор Јовановић заћута неколико тренутака. Погледа у небо, па у мене. Онда му се поглед заустави на површини реке, дубоко уздахну и замоли ме да га не прекидам у оном што ће ми сада испричати.

– У мом родном граду расла је једна Лола, најлепша девојка у неколико генерација гимназијалаца. Сваки момак је маштао да му она буде девојка, али јој нико није писао љубавна писамца нити смео да јој се удвара. Свима нам је било довољно да се нађемо у њеној близини и ми смо били блажени. Лепа црнка, висока, млечног тена и звонког гласа, другар над другарима, била је ауторитет за све нас. Кад год би неки момак са стране дошао да упише средњу школу у нашем граду, знало се шта га чека на корзоу. Шампита за шампитом посред главе и по зализаној коси. Довољно је било само да једном, по нечијој препоруци, тај странац прошета корзоом са Лолом и већ је био наш. Имао је Лолину заштиту...

– Чекај, о чему ти то збориш? Шта ми сад испредаш причу о тамо некаквој Лоли – ипак не издржах да не прекинем доктора Јовановића.

Он се није ниједном речју осврнуо на моју упадицу. Наставио је да казује.

– Једног дана доживели смо шок. Видели смо Лолу у друштву најружнијег међу нама, запуштеног, рошавог матуранта. Шта је сад ово? Да ли је Лола почела с њим да се забавља? Некоме од нас је дала одговор: "Сви сте ми ви, драги другари, гледали као своју другарицу. Нико ме није видео као девојку која жели да има момка с којим ће ићи у шетње, на игранку, у биоскоп, посластичарницу, на корзо. Он је скупио храброст и директно ме питао – хоћу ли да будем његова девојка. Одмах сам пристала, без фемкања." Ми остали смо почели да се ударамо рукама по глави. Како то некоме од нас није пало на памет...

– Добро, де, докле ће да догураш са том сагом о Лоли?

– Но, то није дуго трајало. Лола је матурирала са одличним успехом, уписала и дипломирала права у Београду, нашла своју љубав, удала се за момка у кога се заљубила, изродила децу с њим и... Једног дана је решила да у приватној клиници у Катанићевој улици затражи помоћ лекара-хирурга, због проширења вена на ногама. Рекли су јој да је то рутинска ствар и да ће све бити у реду. Дали су јој локалну анестезију због које је Лола пала у кому... из које није изашла. Преминула је истога дана. Наша Лола, лепа Лола, незаборавна Лола – опет дубоко уздахну доктор Јовановић. Учини ми се да сам видео и сузе у његовим очима.

Обојица заћутасмо. Као да смо његовој, њиховој, а сада и мојој Лоли, одавали пошту. Он се диже са мермерног степеништа на којем смо до тада седели и рече да га сачекам, да из ресторана где је био на пословном ручку донесе новине. Можда нисам стигао да их прелистам и запазим једну вест. Заиста се брзо врати. Окрену ми страницу коју је желео да ми покаже. У врху, на два ступца, била је штампана агенцијска вест са насловом "Обештећење за породице страдалих." Доктор се поздрави са мном и врати се у ресторан.

"Министарство здравља јуче је донело одлуку да се затворе све приватне клинике у којима су се догодиле хируршке интервенције са смртним исходом, до чега је дошло због нестручности особља, нехаја, неодговорности запослених и неприкладних услова за операције. Више лекара је притворено и против њих су поднете кривичне пријаве, а одузете су им и дозволе за рад. Убудуће све хируршке интервенције високог ризика, као што су операција чукљева, проширење вена, уклањање акни, катаракте или бенигних младежа, обављаће се у државним болницама. Приватне клинике су добиле право да могу обављати искључиво операције ниског ризика, као што су хируршке интервенције на срцу или на мозгу. Породицe страдалих пацијената биће обештећене високим новчаним износима због трагичног губитка најмилијих", прочитах реченице које су биле подвучене црвеном оловком.