Чиновници су закон за све

Морамо да мењамо себе да бисмо могли да мењамо Србију на боље, непрекидно поручује Александар Вучић, први потпредседник владе. Исту поруку је, бар десет пута, поновио Велимир Илић, министар грађевинарства и урбанизма, током дводневне расправе о легализацији у Скупштини Србије. Понављали су је и посланици у дискусијама. Међутим, ко је слушао дебату, могао је да закључи да се све може мењати, осим чиновника и – њихових процедура, зато што је то тако.

За доношење закона о легализацији заинтересовано је, такорећи, пола Србије, јер он треба да реши проблем 1,3 милиона нелегално изграђених објеката. Због тога се ова расправа у парламенту с нестрпљењем очекивала, с коликим, сведоче и поруке посланицима и позиви посланичким клубовима, које су им грађани упућивали са питањима за министра. Посланици су неке од тих случајева износили у расправи, други су се за дебату припремили са конкретним примерима проблема у свом месту, а и министар је имао невероватне примере из праксе. Грађани су, дакле, с надом гледали у парламент. Оно што су у два дана расправе могли да чују, тешко да им је улило оптимизам да ће решити свој проблем. Ни они који се надају променама о којима причају представници власти, нису имали неког нарочитог разлога за оптимизам.

Целокупна расправа о легализацији, ако се изузму међусобне оптужбе власти и опозиције ко је крив за хаос у грађевинарству, свела се на навођење невероватних примера и голготе сваког човека који жели да легализује нелегални објекат, или хоће да почне зидање са свим потребним дозволама. И баш сви, од министра до посланика власти и опозиције, сложили су се да је недопустиво понашање наше администрације, да то мора да се мења… Међутим, у дебати смо од министра чули да су чиновници неприкосновени, такорећи, јачи од закона, да њихове процедуре нико да промени не може. Од посланика смо, пак, чули да они јесу за промене, али ако не морају сами да се мењају.

Што се министра Илића тиче, он се искрено жалио посланицима и молио све њих да помогну, да свако мало притегне своје, да би нам свима било боље. Али, како се надати променама на боље, кад су држава и министар, како је сам рекао, потпуно немоћни пред чиновницима, а камоли пред разноразним утицајним људима, директорима и политичарима.

Како изгледа посао једног инспектора у Србији, министар је описао овако: „Пошаљемо инспектора, они му баце кофу малтера на главу и кажу – то је завршено, пустите ме. Инспектор је чиновник, институција ове државе, кад он дође на градилиште, сви треба да кажу – изволите, ево документације. Али, неће да му дају папире. Неће да га пусте да уђе. Ако га и пусте, не дају му да изађе. И шта ја сад да радим?”

 „Свака влада је променила закон, али нисмо променили људе који треба да одраде, чиновнике. Он има своју процедуру и не можеш да му је промениш никад. Док је жив, он стави у фиоку и нешто чека. Кад пошаљете инспекцију, он каже – па, не може то одмах, мора да се чека. Био сам у Врбасу, питао сам зашто нису уписали човека у катастар, а он ми каже:’Мора мало да се сачека.’ Питао сам јел има разлога да се сачека, а он ми каже:’Па, нема. Видећу.’ Значи, законе доносимо, али ми се нисмо променили. Онај чиновник тамо неће да се промени, неће геометар да се промени, неће да изађе на терен. Геометар ми каже:’Има агенција, ево визиткарта, па се њима обратите. Одете онда код супруге директора који има агенцију и тако овај даје овоме, онај ономе и све иде тако. И онда се народ разочара.”

Министар је на крају констатовао: „То је администрација која неће да прихвати никакве промене. То је проблем Србије. Не можете шалтерског радника да промените. Неко ко буде имао снаге да каже – иди кући доћи ће други ту да седи, онда ћемо нешто и учинити.”

М. Чекеревац