Српски сан о америчкој кризи

Најмање милион Американаца напрасно је остало без сигурне плате, а у Србији 650.000 запослених не прима зараду редовно. Пети је дан откако део јавне администрације у Сједињеним Државама не зна када ће примити плату, а у Србији има предузећа која чак читаву деценију нису платила раднике. Цео свет бди над судбином мање од половине процента укупног становништва Америке, док у нашој земљи близу 80 одсто предузећа у неком периоду није успевало да редовно исплаћује зараде.

Шта год да се у светској сили број један дешава – увек је топ-тема. И када је Њујорк остао без струје на неколико сати, медији су о томе брујали дуже него што је Менхетн био у мраку.

Али не може се побећи од утиска како би нам живот био лагодан са актуелном америчком кризом. Тренутна неликвидност изазвана спором између демократа и републиканаца чини се готово идеалном у поређењу са нашом вишедеценијском суморном економском реалношћу.

Ове две приче о раду, америчка и српска, откривају нам неколико ствари. Најпре упада у очи то какав огроман притисак трпе овдашњи запослени и у колико су лошем положају. Док у Америци плате у овом моменту касне запосленима у државној управи, код нас једино бирократама зараде најчешће не касне ни дана. По неким подацима су и увећане од почетка полудеценијске финансијске кризе. Код нас терет углавном трпе они који раде код приватника: они су међу оних 80 одсто којима је бар некада каснила плата. Наравно, најгоре су прошли они чија су предузећа пропала лоше вођеном приватизацијом.

Истовремено, наша мантра о замрзавању плата (која остаје фикција), у Америци је реалност већ три године, како извештава „Њујорк тајмс”. Председник Обама је још 2010. године под великим притиском економсколибералних и политички конзервативних републиканаца суспендовао повећања плата за запослене у извршним органима власти.

Наравно да се српски и амерички рад тешко могу поредити, како по висини плата, тако и по продуктивности привреде. Али какви су проблеми америчких службеника који су остали без плате, а којима се бавио „Њујорк тајмс”? Тако Лин Киршенбаум, која ради у Одсеку за становање и урбани развој, страхује да ће у њеном следећем чеку од плате бити плаћено свега шест уместо 10 дана, како је то до сада било. Четири дана мање, аларм је запосленом у Сједињеним Државама!

– Никако себи не могу да приуштим да будем без плате – каже и Тамика Кол која ради у регионалној канцеларији Социјалне службе у Филаделфији.

– Морам да платим школарину за дете које иде у Католичку школу, а сваког месеца отплаћујем и стамбени кредит. Због чињенице да долазим на посао сваког дана, а да не знам хоћу ли за то бити плаћена, под огромним сам притиском – пожалила се ова четрдесет двогодишња Американка новинару.

А има ли уопште ових милион Американаца разлога за забринутост? Јер, исто се десило и 1995. године за време Била Клинтона, такође демократе. Тада је на три недеље била стопирана исплата плата, а како пише „Њујорк тајмс”, Конгрес је након тога одобрио исплату надокнаде запосленима, па веће штете није било. Међутим, страх се јавља јер још нема гаранција да ће и ове године тако бити.

Цела ова прича отворила је још један проблем, који нама такође није нимало стран – ко ради у јавној управи, а ко забушава. Уколико ова криза потраје, то ће се питање засигурно заоштрити.

– Ми смо заправо они који стварно раде. Ми нисмо нерадници – одбрусио је Денис Фицпатрик, који одржава клима-уређаје у зградама федералне администрације, а истовремено је и председник Америчке федерације запослених у локалним владиним службама. Њихова плата годишња не пређе 40.000 долара, док бирократе у канцеларијама попут госпође Кол зараде између 61.000 и 79.000 годишње. Велике суме, али треба рећи да ни Американцима није идеално у време економске кризе. Јер иако је плата вишег бирократе између 5.000 и 6.500 долара месечно, на школарину детету мора сваког првог у месецу да да чак 725 долара.

И док се најновији сукоб републиканаца и демократа не разреши, око милион запослених остаје колатерална штета. Али, Американци знају да ће им се салдо на рачуну поправити чим се заврши идеолошки рат који се води око тога треба ли држава да интервенише у систем здравственог осигурања или не треба. У Србији такав салдо на рачуну, па чак и овај амерички кризни, већина може само да сања.