Srpski san o američkoj krizi

Najmanje milion Amerikanaca naprasno je ostalo bez sigurne plate, a u Srbiji 650.000 zaposlenih ne prima zaradu redovno. Peti je dan otkako deo javne administracije u Sjedinjenim Državama ne zna kada će primiti platu, a u Srbiji ima preduzeća koja čak čitavu deceniju nisu platila radnike. Ceo svet bdi nad sudbinom manje od polovine procenta ukupnog stanovništva Amerike, dok u našoj zemlji blizu 80 odsto preduzeća u nekom periodu nije uspevalo da redovno isplaćuje zarade.

Šta god da se u svetskoj sili broj jedan dešava – uvek je top-tema. I kada je Njujork ostao bez struje na nekoliko sati, mediji su o tome brujali duže nego što je Menhetn bio u mraku.

Ali ne može se pobeći od utiska kako bi nam život bio lagodan sa aktuelnom američkom krizom. Trenutna nelikvidnost izazvana sporom između demokrata i republikanaca čini se gotovo idealnom u poređenju sa našom višedecenijskom sumornom ekonomskom realnošću.

Ove dve priče o radu, američka i srpska, otkrivaju nam nekoliko stvari. Najpre upada u oči to kakav ogroman pritisak trpe ovdašnji zaposleni i u koliko su lošem položaju. Dok u Americi plate u ovom momentu kasne zaposlenima u državnoj upravi, kod nas jedino birokratama zarade najčešće ne kasne ni dana. Po nekim podacima su i uvećane od početka poludecenijske finansijske krize. Kod nas teret uglavnom trpe oni koji rade kod privatnika: oni su među onih 80 odsto kojima je bar nekada kasnila plata. Naravno, najgore su prošli oni čija su preduzeća propala loše vođenom privatizacijom.

Istovremeno, naša mantra o zamrzavanju plata (koja ostaje fikcija), u Americi je realnost već tri godine, kako izveštava „Njujork tajms”. Predsednik Obama je još 2010. godine pod velikim pritiskom ekonomskoliberalnih i politički konzervativnih republikanaca suspendovao povećanja plata za zaposlene u izvršnim organima vlasti.

Naravno da se srpski i američki rad teško mogu porediti, kako po visini plata, tako i po produktivnosti privrede. Ali kakvi su problemi američkih službenika koji su ostali bez plate, a kojima se bavio „Njujork tajms”? Tako Lin Kiršenbaum, koja radi u Odseku za stanovanje i urbani razvoj, strahuje da će u njenom sledećem čeku od plate biti plaćeno svega šest umesto 10 dana, kako je to do sada bilo. Četiri dana manje, alarm je zaposlenom u Sjedinjenim Državama!

– Nikako sebi ne mogu da priuštim da budem bez plate – kaže i Tamika Kol koja radi u regionalnoj kancelariji Socijalne službe u Filadelfiji.

– Moram da platim školarinu za dete koje ide u Katoličku školu, a svakog meseca otplaćujem i stambeni kredit. Zbog činjenice da dolazim na posao svakog dana, a da ne znam hoću li za to biti plaćena, pod ogromnim sam pritiskom – požalila se ova četrdeset dvogodišnja Amerikanka novinaru.

A ima li uopšte ovih milion Amerikanaca razloga za zabrinutost? Jer, isto se desilo i 1995. godine za vreme Bila Klintona, takođe demokrate. Tada je na tri nedelje bila stopirana isplata plata, a kako piše „Njujork tajms”, Kongres je nakon toga odobrio isplatu nadoknade zaposlenima, pa veće štete nije bilo. Međutim, strah se javlja jer još nema garancija da će i ove godine tako biti.

Cela ova priča otvorila je još jedan problem, koji nama takođe nije nimalo stran – ko radi u javnoj upravi, a ko zabušava. Ukoliko ova kriza potraje, to će se pitanje zasigurno zaoštriti.

– Mi smo zapravo oni koji stvarno rade. Mi nismo neradnici – odbrusio je Denis Ficpatrik, koji održava klima-uređaje u zgradama federalne administracije, a istovremeno je i predsednik Američke federacije zaposlenih u lokalnim vladinim službama. Njihova plata godišnja ne pređe 40.000 dolara, dok birokrate u kancelarijama poput gospođe Kol zarade između 61.000 i 79.000 godišnje. Velike sume, ali treba reći da ni Amerikancima nije idealno u vreme ekonomske krize. Jer iako je plata višeg birokrate između 5.000 i 6.500 dolara mesečno, na školarinu detetu mora svakog prvog u mesecu da da čak 725 dolara.

I dok se najnoviji sukob republikanaca i demokrata ne razreši, oko milion zaposlenih ostaje kolateralna šteta. Ali, Amerikanci znaju da će im se saldo na računu popraviti čim se završi ideološki rat koji se vodi oko toga treba li država da interveniše u sistem zdravstvenog osiguranja ili ne treba. U Srbiji takav saldo na računu, pa čak i ovaj američki krizni, većina može samo da sanja.