Робијашка лектира: од Ноама Чомског до Исидоре Бјелице

Дела Ноама Чомског завела су антиглобалисте. Тривијални еротски бестселер „Педесет нијанси – сива”, ауторке Ел Џејмс, који је узбуркао свет, смувао је, не треба ту превише елаборације због чега – и хашке заточенике. Романи Исидоре Бјелице, чија литература опчињава српске и регионалне домаћице, такође припада изузетно омиљеној робијашкој лектири становника затвора у Схевенингену.

– Заинтересовала су ме интригантна писма мушкарцима Исидоре Бјелице – признаје генерал Момчило Перишић, који је за пет година проведених у хашком затвору формирао библиотеку од око 250 наслова.

Ни његови трибуналски побратими на спрату нису остали имуни на та женска писанија, нарочито у доба кад хашка труба одсвира повечерје. Тада се ћелије затворе, а потом у таму утону некада моћни и страшни ликови бивше Југославије. Бивши политички, војни и полицијски босови, а сада робијаши, тада се, уз светлост лампе, препуштају класицима геополитике, горостасима класичне књижевности или хероинама љубића. Свеједно је, само да време прође, само да их не заробе црне мисли...

Све књиге које је Перишићева супруга слала у Хаг постале су незаобилазно штиво „грађана покорних” притворске јединице. После пет година проведених у тамници и изласка на слободу, Перишић је библиотеку вратио кући.

– Проучавао сам највише романе које сам желео да прочитам раније, али нисам имао времена. Рецимо, увек ме занимало да анализирам три тома књиге о Џингис-Кану од Игулдена, као и три књиге о Александру Македонском, списатељице Рено. Просто смо гутали дело руског доктора медицине и академика Мулдашева „Од кога смо постали”... Већ споменух двадесетак књига Исидоре Бјелице. Од домаћих аутора, радо смо читали „Величанствене безбожнике” Сање Домазет, „Велики рат” Александра Гаталице, десетак књига доктора Стрзовића... Инспирисале су ме књиге Ноама Чомског, критичара новог светског поретка – прича Перишић, који је нехотице постао хашки библиотекар: давао је и осталима на спрату књиге о маршалу Титу, што су такође били бестселери, јер, нису ли сви они, иза хашких брава, били маршалови пионири? Тако је генералова збирка наслова пребацивана из ћелије у ћелију: од генерала ВЈ Владимира Лазаревића, преко хрватског главнокомандујућег у „Олуји” Анте Готовине,до шефа ДБ-а Јовице Станишића и лидера радикала Војислава Шешеља.

– Са свима сам био веома добар. Читали смо књиге, разговарали о њима, шалили се. Захваљујући том читању, пробудила се у мени и давна жеља да пишем поезију, па сам се сетио да шаљивим песмама решавам конфликте који би се повремено јављали. Кад год смо приметили да неко иритира људе, ја сам му, стављајући га у песму, давао суптилно до знања да његови поступци иритирају све остале – прича генерал о свом песничком сензибилитету који се разбуктао у казамату. Успавани поета ленчарио је у Перишићу, док је генерал командовао југословенском војском, док се бавио политиком, док је, како су га оптуживали, муљао са ЦИА... Али, васкрсао је изненада шаљивџија стихоклепац, у хашкој робијашници. Понешто је спевао и о себи, попут ових стихова:

„...Контроверза орвеловске мреже,

стално нешто дума и снује,

као да очи у глави свађа,

и братске односе елите трује...!”

Претпостављам о чему је тешко било нашалити се с Перишићем.

– Кад поменем „орвеловске мреже”, знате на шта мислим? – пита ме генерал. И не жели да настави о својим контроверзним односима са агентом ЦИА у Београду, Џоном Дејвидом Нејбором, с којим се састајао у мотелу „Шарић” на Ибарској магистрали и наводно му за новац одавао државне тајне.

Зато је, иако бритак у стиховима, Перишић стављао песничке међе. Уметничке слободе су, дакле, имале своје границе. Или координате, што би рекао артиљерац Перишић.

– Избегавали смо детаље који би могли да повреде и претпостављали смо који је праг издржљивости свакога од нас, па смо били веома опрезни. Зато сам, пишући збирку, тражио дозволу свакога од њих за објављивање – прича песник Момчило.

Тражио је рецензију и од ћутљивог хрватског генерала Анте Готовине, који је годину дана провео на истом спрату са дрим-тимом српских осуђеника. Поред Перишића, ту су боравили и Јовица Станишић, Френки, Шешељ, генерал Лазаревић, Сретен Лукић...

– Анте није био комуникативан, али је био веома коректан. Дружили смо се на спорту, заједно са генералом Лазаревићем,који је водио операције на Косову током НАТО бомбардовања. И Лазаревићу сам посветио једну песму. Он воли фудбал. Јовица Станишић је због неке бољке радио вежбе, које су ме подсећале на пливање прсним стилом, али на сувом, те сам о томе и писао – прича генерал о јунацима своје поезије.

Превејани робијаши, с дугим стажом, знају први закон који влада иза решетака: „Није робија тешка због робије, него због робијаша!”

Тако је хашко друштванце пронашло утеху у књигама. Вероватно би, да су умели да читају судбину, са читањем и писањем започели много пре него што су се дочепали великих државних послова.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Узгаја воће и лети парагалајдером

Након изласка на слободу, генерал Момчило Перишић се бави узгајањем воћа и параглајдингом. Завршио је једриличарски и падобрански курс пре Војне академије и каже да нема нашег борбеног авиона двоседа у којем није летео.

– Најчешће сам летео с покојним генералом Љубишом Величковићем, који је погинуо током НАТО бомбардовања 1999. године. Све што је он умео да изведе авионом, ја сам издржао. А умео је Љубиша да уради све у ваздуху. Често смо правили шале на својрачун, јер у оно турбулентно време, док сам био начелник Генералштаба, новинари су ме често смењивали. Међу мојим противкандидатима често је био управо Величковић. Ми, тако, летимо заједно и ја му кажем: „Љубиша, води рачуна како ћеш извести ту акробацију. Ако погинем, а ти преживиш, мислиће да си елиминисао конкуренцију. Ако обојица настрадамо, ко зна ко ће се радовати.” Он је на мој предлог постао командант авијације.Погинуо јехеројски у рату против НАТО-а – каже Момчило Перишић.