Чиста музика Јевгенија Кисина

 Било је то посебно концертно вече, једно од оних када сала Коларчеве задужбине постаје тесна и мала, када се уз додатих сто места на самој сцени простор око извођача смањује, а хоризонти музике шире.

Јевгеније Кисин (1971) је у Београду наступио трећи пут, стекао своје обожаваоце као један од водећих пијаниста, пружајући нам увид у светске пијанистичке токове.

Оно по чему се он данас издваја из плејаде највећих и најбољих је посебан однос према репертоару, према пијанизму и извођачкој уметности уопште. Он не бира програме који ће да засене публику, он јој се не додворава и не тежи популизму. Има се утисак да васкрсава неке давно заборављене вредности свирајући чисту музику онако како је она написана, па она струји кроз њега. Без новотарија, без ексклузивности, без доминације извођача над делом и аутором, остаје служба музици.

Зачуђујуће је било узети за цео први део програма концерта опсежну Шубертову Сонату у Де-дуру оп. 53, јер садржи чисту музику и не носи могућност за бљесак и параду. Као да је сам Шуберт проговорио у антагонизму између првог става бетовенске драматичности и повремене моцартовске раздраганости у осталим ставовима. Слушали смо сви без даха и са неверицом.

Посебан доживљај Кисин нам је приредио изводећи цео други део програма Скрјабинове музике, најпре двоставачну Сонату фантазију у гис молу оп. 19 бр. 2, а затим низ од седам етида из опуса 8 које су далеко надмашиле повод настанка и преточиле се у још једну свиту или фантазију састављену од различитих карактера. Крунисане дис мол етидом која увек одушевљава слушаоце, био је то само финални и ефектни завршетак официјелног дела програма концерта. Публика му није дозволила да оде са сцене, а он је са истом озбиљношћу, пасијом и интроспекцијом извео три „биса“. Најпре сведену Бахову Сичилијану из Трио сонате, затим још једну Скрјабинову етиду из оп. 42, и на крају Шопенову полонезу у Ас дуру.

Студиозно, посвећено и на начин старих мајстора инструмента који не истичу свој его, већ пониру у саму суштину музике, изведен је програм који је директно допирао до слушалаца не повлађујући свачијем укусу, не тежећи сентименту и сузама и стављајући у други план ефекат и брзину. Кисин је свирао са много емоција које су досегле дубину ауторових замисли, свирао је реситал тзв. апсолутне музике, постављајући на аутентичан начин питање интерпретације на клавиру данас.