Приватизација Црвене звезде и Партизана

Водећи политичари у Србији су најавили да ће спас некоћ славних у европским размерама, а одавно посрнулих фудбалских клубова, Звезде и Партизана, тражити у приватизацији. Како је истакнуто, клубови као „удружења грађана” не одговарају никоме, а државу коштају много новца, уместо да јој посредством пореза помажу да напуни испражњену касу.

Наде се полажу у руске богаташе и арапске шеике. Јасно одређено власништво над клубовима требало би да уроди економичним пословањем, они би се поставили на стабилне ноге, фудбал у Србији би поново, након две деценије назадовања, почео да напредује, а и држава би постепено почела да убире приход од пореза. Наизглед, идеја је логична и нема јој се много шта замерити.

Па ипак, приватизација ће се у конкретним случајевима тешко обавити. Наиме, да ли би иједан разуман човек купио било Звезду, било Партизан? Писац ових редака је уверен да то ниуколико не може бити случај. Ради се, између осталог, о томе да ови клубови играју у очајној лиги, па ако би се квалитет њихове игре и подигао, то не би могло да се одрази на посећеност утакмица у домаћем првенству, већ би се већа посета могла очекивати само када гостују за гледаоце привлачни велики инострани клубови.

Није, међутим, ни то кључни разлог због којег нико разборит ова два клуба пазарити неће. Ради се превасходно о томе што држава мора претходно да обезбеди неопходан, а тренутно непостојећи, услов да богат човек уложи новац, време и енергију у спасавање ова два клуба. Да ли ће ико купити клубове у којима „навијачи” скидају спортску опрему играча на терену, када желе да им покажу благо незадовољство; а аутомобиле им разбијају, њих шамарају и шутирају, кад их љубимци показаном игром баш много наједе?

Полицајци у цивилу су, пак, легитимне мете за ликвидацију, само ако их, на несрећу службених лица, препознају на трибинама. Штавише, кад неког од „навијача” ухапсе и осуде, онда се њихови ортаци организују, месецима малтретирају породицу заувек унесрећеног полицајца, траже „правду за Уроша” коју, након многих притисака на политичаре и судове, најзад и добију на срамоту правосуђа, на срамоту политичара, на срамоту осећаја за правду, на срамоту већине грађана Србије, на срамоту саме замисли о цивилизованом животу на овом подручју. Да ли ће ико купити клуб чији навијачи прете новинарки смрћу, због чега је она онемогућена да ради свој посао? Зар сутра ти исти криминалци неће претити смрћу новом власнику клуба, ако им се нешто у њему не допадне?

Наравно, фудбалски клубови и њихови навијачи само су врх леденог брега. Ради се о томе да су се фудбал и навијање за клуб (пре више од 20 година, писац ових редака био је редовни посетилац утакмица Црвене звезде, јер врхунски спорт једнак је уметности) у последњих петнаестак година претворили у уносан посао, најчешће криминалне природе, за један број чланова управе два највећа београдска клуба, припаднике крајње десних идеологија, и један број наркодилера, табаџија, разбојника, сецикеса, фрустрираних пубертетлија склоних насилном пражњењу нагомиланих комплекса и фрустрација. Другим речима, управљање фудбалским клубовима и навијање за исте неретко представљају смоквин лист за озбиљне криминалне делатности.

Чињеница је, међутим, да су неки од истакнутих политичара чланови управа клубова, као и да се помињу у мутним работама у вези како са њиховим вођењем, тако и са различитим другим пословима. Примерице, да ли се ико сећа афере „банана” и улоге једног од потпредседника Звезде у њој? Чињеница је, такође, да су управо крајње десне групе и „навијачи” били ти који су послужили као изговор странкама прошле и садашње владе да не дозволе упражњавање уставом зајемченог права одређене групе грађана да мирно прошетају својим градом. Да ли је случајно што је Ивица Тончев, потпредседник Звезде и велики љубитељ банана, саветник Ивице Дачића, који и сам бананама мане не налази, управо за националну безбедност? Да ли, можда, и због тога полиција није могла јемчити безбедност онима који су један дан у години желели провести у заједничкој шетњи центром града?

Дакако, крајње десне групе повезане с криминалцима, маскираним навијачким шаловима, и уз подршку неиживљених пубертетлија, изашли би да туку људе који се од њих разликују по сексуалном усмерењу. Сутра ће изаћи да пребију оне који се од њих идеолошки разликују, а прексутра ће, можда, премијер и први потпредседник владе платити цену кокетирања с беспризорницима.

Да ли ће ико купити Звезду и Партизан, ако се држава претходно одлучно не обрачуна с криминалом у фудбалским клубовима и око њих?