Исламизација Либије

Пре годину дана Абу Анас ел Либи вратио се у Либију како би се придружио онима који су оборили деспотски, конфузно секуларни режим Муамера Гадафија. Сада су они који су овом џихадисти омогућили повратак морали да га киднапују како од Либије не би направио исламски калифат.

Либија је својом хаотичном транзицијом постала магнет милитантима попут Либија, ветерана тероризма кога су Американци 15 година тражили због напада на амбасаде САД у источној Африци.

У сенци догађаја у Египту и Сирији, Либија је утонула у најтежу политичку и економску кризу од свргавања Гадафија. Централна власт у Триполију и њена армија све више подсећају на Кабул: немају контролу над великим пространствима земље, по којима се и данас сукобљавају многобројне племенске милиције.

Док на само 20 километара од премијеровог уреда траје рат између два племена, Запад упорно одбија да призна да је пропао још један покушај остваривања његовог пројекта демократизације. Уместо да се претвори у стражарницу против радикалног ислама, Либија постаје још једна његова колевка.

Прошле године исламисти су у Бенгазију, родном месту побуне против Гадафија, убили америчког амбасадора. Југозапад земље се, после француске војне интервенције у Малију, претворио у оперативну базу Ал Каиде арапског Магреба.

На истоку су се наоружане групе, које захтевају регионалну аутономију, пре две недеље успротивиле премијеру Али Зидану и ставиле под контролу луке на Средоземљу. Упркос премијеровим претњама да ће их бомбардовати „из ваздуха и са копна“, производња нафте се са 1,4 милиона барела дневно свела на 140.000. У Триполију је нападнута руска амбасада.

Ако је тачан прошлогодишњи извештај америчког Конгреса у коме се каже да је Абу Анас ел Либи „творац“ Ал Каидине мреже у Либији, онда је то закаснело сазнање.

Неко би у Вашингтону морао да се пита какву је то Либију направио Запад када Триполи сада званично тражи објашњење због киднаповања либијског држављанина чијој се биографији приписује смрт 224 особе у време напада на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији 1998.

Исламисти су током две године постали снажан фактор националне политике. Либијски огранак Муслиманске браће, чији су лидери и чланови у Гадафијево време били по затворима или у егзилу, сада је моћна формација.

Њихова партија Исламске правде и изградње (ЈЦП) друга је најјача странка у парламенту, а у влади има петорицу министара, укључујући и министра за нафту.

Премијер Зидан, изабран пре годину дана, једва успева да сачува положај суочен са разним притисцима. Наоружани милитанти су прошлог новембра, тек што је именован, блокирали зграду парламента у Триполију протестујући да је именовао неке министре из Гадафијевог режима. Показало се колико је тешко формирати владу која би задовољила интересе десетина разних група.

Регионални центри попут Бенгазија и Мисурате траже утицај после деценија током којих су по Гадафијевом концепту били подвргнути Триполију. Разне милиције, које и по људству и наоружању превазилазе анемичну Либијску националну армију пречесто успевају да блокирају разне владине иницијативе које би да их разоружају и ставе под контролу централне власти

Вакуум моћи не само да је оснажио племенске милиције већ и радикалне и џихадистичке елементе попут организације Ансар ел шарија или ултраконзервативних група салафиста, који су подједнако непријатељи свргнутог режима и садашњег под заштитом Запада.

Исламисти су посебно незадовољни корупцијом и начином на који је премијер решавао штрајк наоружаних чувара који је паралисао производњу нафте и довео до милијарди долара губитака. Такође су бесни што је Зидан у септембру посетио Каиро, када је, тврде, подржао египатску армију која је свргла председника Мухамеда Мурсија, миљеника Муслиманске браће.

Политички и проблеми безбедности отежани су озбиљним несташицама струје и воде остављајући све више Либијаца да се питају шта су добили обарањем Гадафија. У каквој земљи живе када регуларна армија фактички не постоји, а саобраћајни полицајац нема ауторитет да наплати казну за прекршај.

Секуларна и либерална опозиција једва да се чује. Протест против милиција дочекан је ватром: у јуну је 31 демонстрант убијен у Бенгазију испред барака „Бригаде либијски штит“. Тек када је у јулу у истом граду убијен један истакнути критичар исламиста, људи су изашли на улице рушећи и палећи штабове ЈЦП по граду.

Безакоње у Либији прети да се прелије у суседство. У Алжиру је грађански рат 1991–1998. однео близу 150.000 живота, остављајући земљу рањиву на утицаје исламиста. Када су милитанти у јануару напали постројења гаса на југу земље, у близини либијске границе, Алжир није имао дилему одакле су дошли.

У Тунису су у току осетљиви преговори исламиста који држе власт и секуларно-либералне опозиције како би се избегла даља поларизација земље, коју би либијски џихадисти радо запалили уз помоћ локалне припаднике групе Ансар ел шарија везане за Ал Каиду.

Американци су очито дуго припремали неку акцију како би показали да убиство њиховог амбасадора не може да прође некажњено. Али, „циљне операције“ тешко да ће зауставити талас исламизације Либије. Отмица коју су извеле специјалне снаге „Делта“ такође касни.

Стабилност Либије је одговорност либијске државе. Овакве какву је војном интервенцијом направио Запад. Либије у којој се у међувремену направило сувише много Либија, који су већ запретили да ће се осветити Американцима.