Разоткривање илузија о власти

Нушићеву сочну комедију о алавости за влашћу и извитоперењима која она доноси, редитељка Татјана Мандић Ригонат је на сцену позоришта Бошко Буха поставила у врло грубом и радикалном обличју. Сценски текст је допуњен Змајевом песмом „Српска политика“, агресивно отпеваном на почетку и крају представе, хорски и у колу, као и додатним коментарима који успостављају експлицитну везу са нашом актуелном стварношћу, иако је радња, у погледу сценографије (Ригонат, Бранко Цвијић), костима (Ивана Васић) и музике (композитор Драшко Аџић), смештена у двадесете/тридесете године прошлог века, када је текст написан. Музичка матрица је посебно занимљива јер доноси микс мотива из српског етна и чарлстона, чиме се и звучно одређује присутност различитих, схизофрених утицаја у српској стварности, а реферира се и на гангстерско време на које чарлстон асоцира, као и на предвечерје рађања фашизма. 

Избор да мушкарци играју мушке и женске улоге, а да синчића Раку представља једина глумица, интригантан је и у извођачком и у значењском погледу. Он отвара бескрајне могућности игре са театралношћу и полном трансгресијом, али и проширује спектар комичких значења. То решење је значајно и зато што сугерише да је свет окренут наглавачке, да ништа није онако како изгледа, да нема извесности ни сигурности, као ни равнотеже јер је, између осталог, симболички протеран женски принцип који уобичајено конотира креативност, рађање, стварање.

Горан Јевтић у улози Живане Живке Поповић, Госпође министарке, дао је преафектирани лик чије су карактеристике, безгранична примитивност и незајажљива глад за влашћу, хипертрофиране, изџикљале ван сваке контроле. Он игра у маниру треша, као да је копија гнусоба излетелих са естраде. Живка је тако остала без суптилности које би њено сценско обличје свакако учиниле естетски значајнијим, али такав нападан избор није само кључно комичко средство, већ је и значењски оправдан јер представља врло директан, алармантан крик против абнормалности наших времена. При томе је важно то што ту неумерену поставку лика прати полна травестија јер она по себи сугерише амбивалентност садржаја и тако значењски допуњује поједностављену грубост лика, чинећи га сложенијим. Даље, избор да мушкарац игра Живку омогућује узбудљиво разрешење, одигравање заокрета који има убојити друштвенополитички смисао. Када се оконча Живкино министровање, Јевтић скида перику и самоуверено облачи мушко одело, спремна да промени идентитет у предстојећој политичкој каријери. То је врло досетљив, сценски ефектан начин да се искаже превртљивост политичара, чињеница да су суштински неважне идеје које они номинално заступају, те да им је једино битно освајање високог положаја, прилике за парадирање и лично профитирање. Такође, то наглашавање тренутка прерушавања, не само у разрешењу, већ и на почетку представе, када Јевтић добија перику и показује да му је грудњак шупаљ, даје још чвршће оправдање за естрадну, треш поставку Живке.

Остали ликови су извајани умереније, што је значењски функционално. Изузетно успешно је обликована Живкина скрушена ћерка Дара, складно, суздржано и благо (Урош Јовчић), у супротности са мајком јер је жртва њене језиве ароганције и тупости. Немања Оливерић је такође сугестивно направио лик пренаглашено женствене, сексепилне, али и манипулативне служавке Анке. Виктор Савић одлучно и артифицијелно игра исфолираног и каћиперног Нинковића, Саша Симовић карикатурално снужденог Перу писара, док је Ненад Ненадовић убедљиво и комички продорно дао Ристу Тодоровића, као потпуно неугледног, разроког простака. Власта Велисављевић је користољубиви Ујка Васа, Александар Радојичић уверљиво самоуверена Соја, док је Милош Влалукин у улози рационалног Чеде најближи реалистичкој игри. Катарина Марковић је створила наглашено крут, делартеовски покретан, мизансценски жив лик сина Раке, без женствености...

Упечатљивом финалу представе, живописном приказу хаоса пред Живкин привремени губитак власти, доприноси и веома домишљат поступак поставке групе епизодних ликова на простор иза огромног рама где је пре тога стајао кичасти министаркин портрет. Он је повучен након сцене породичног окупљања, са значењем наслућивања краја њеног функционерства. Као да су замрзнути у тој живој слици, они мирно прате развој догађаја, стварају некакву равнотежу у том хаосу, представљају посматраче који својим немим присуством дискретно прете, подсећају на то да бахатост функционера има кратак рок трајања. Власт и моћ су само привремене заблуде, илузије које изазивају болне потресе након неминовног пада, болније ако су илузије биле веће.