Министри и чиновници

У рано јутро, двадесет минута пре шест сати, нови министар културе јавио се телефоном првом потпредседнику владе и саопштио му да помоћник претходног министра не ужива његово поверење и да треба обавезно да буде смењен, одмах...

Може изгледати у први мах, с обзиром на актере, да је то део дијалога неке непознате, непрочитане, неизведене драме или увертира за музичко-сценско дело. Али, тако је било...

Први потпредседник Александар Вучић је био изненађен позивом у тај рани јутарњи час, али нови министар Иван Тасовац га је подсетио на његове изјаве да ради по дванаест часова дневно, па и више, и сада показује да и он сам, ето, ради , ако треба и двадесет четири сата...

Већини која се унисоно информише посредством малог екрана те ефемерне појединости достојне таблоида нису доступне, то су епизоде које могу бити пренебрегнуте. Има и других непознатих ствари ако су оне уопште битне. Наравно, не постоји апсолутна јасност и јавност свега. Неке честице ипак продру и допру, намерно или случајно.

Ономад су се као непозвани гости на јавном месту појавила два висока државна функционера, чланови владе Зорана Михајловић и Александар Антић. Министарка за енергетику изненадила је чиновнике на шалтерима где се плаћа струја, а министар саобраћаја, по повратку с пута, био је изненађен лошим стањем на београдском аеродрому. За већину других то није запањујуће. Горе од тога је што се ситуација након бањавања министара није поправила. Све је излишно, чиновници на шалтерима су и даље неумољиви, потцењивачки осорни, можда и више него раније.

А што се тиче саобраћаја, не авионског него друмског, ситуација је ових дана била упечатљива, сликовита и збуњујућа, посебно на Ибарској магистрали код места Дићи, на делу коридора између Љига и Прељине, у близини тунела Штавица где се гаје шампињони... Гужва и чести застоји проузроковани су изградњом новог пута, али посао видно не одмиче јер тамо нема радника, као да су отишли да беру гљиве. Тек двојица који ауторитативно стоје, али уморно машу заставицама и поред семафора испред којих се стварају колоне возила покушавају да регулишу зачепљени саобраћај, док тамо негде стоје усамљени један ваљак и камионет. Радна атмосфера на градилишту, рекло би се, није на нивоу. Дотле, неки министри раде пуном паром, од зоре до мрака и стичу легитимност. После кључне предизборне Брешанове реченице  „Ко год добије, сви смо изгубили“, у цвокотању док трају пробе за сезону грејања схвата се у благој јесењој депресији да је криза велика, али шансе су огромне, како је уосталом већ уочено и речено, филозофски.

Политичка и културна сцена обилују догађајима у којима свима баш не одзвања срећа. Једни су бојажљиви, повучени у себе, други бахати.

Министри не падају с неба. У театру, поред осталог, пажњу ових дана привлачи премијера Нушићеве „Госпође министарке“, уз ореол свевремености што се дискретно подразумева... Улоге, и женске, тумаче мушкарци, као у античко време. Грамзивост, незајажљивост камариле, аутомобили, шофери, службена путовања која губе романтику кад се указује на њихову неоправданост. Иако пред носом, привилегије као поданичка злоупотреба власти, сада су изгледа на мети. Оно на шта се дуго чекало, сада се дочекује уз мешавину противљења и срџбе. Ништа се не догађа преконоћ. Хијерархија има своје степенике, не предају се тако лако ни власт, ни богатство.