Време интеркултуре

СРБИЈА И ЕВРОПА
Савет Европе прогласио је 2008. годином интеркултурног дијалога. На недавном скупу у Загребу, евалуатори културе из свих европских земаља (њих четрдесет), разговарали су о интеркултурном дијалогу на Старом континенту. Министарствима културе ових земаља препоручили су да се својски лате проширења тог дијалога. 
Интеркултурни дијалог у целој Европи одвија се веома споро, изузев у Енглеској и скандинавским земљама, које годинама развијају политику афирмативне акције у култури. Он не значи само међуетнички, већ и дијалог између различитих класа, култура, урбаног и руралног, да би се превазишле поделе које постоје у друштву.

Кључна реч нове, интеркултурне политике Европе је инклузивност – укључивање свих друштвених група у културни живот средине.

Политике сећања и заборава

Важан сегмент те културне политике је политика сећања, а и намерна политика заборава. На пример, да ли је Старо сајмиште у Београду, део сећања овог друштва? Како се о њему не води рачуна, оно сведочи да је политика заборава део званичне политике.

У Србији, политика сећања отвара питање чега ми као друштво хоћемо да се сећамо? (У социјалистичком периоду, политика сећања је била врло прецизна, почињала је од 1941)

Европска унија данас поставља у склопу културне политике питање: како говоримо о нашој међусобној историји, а како о сопственој, шта вреднујемо из ње?

Како ми говоримо о Душановом царству? Хоћемо ли да стварамо генерације које ће веровати да је територијално ширење једини смисао успеха, јер се као најуспешнији период историје српске државе представља онај кад се држава ширила и на крајеве који нису њени – цар Душан био је краљ Срба, Арбанаса, Бугара и Грка – а о томе се учи као о српском царству? И о томе треба да води рачуна политика сећања.

У нашој средини, интеркултурни дијалог има посебан значај, због ксенофобичне културе, која је уследила после знатне отворености земље у другој половини прошлог века. Та отвореност је развила елитну културу и медије за елиту (Нолитове едиције попут Сазвежђа, Трећи програм Радио Београда) али не и публику за ту елитну културу.

Истраживања на Факултету драмских уметности током последње две деценије показала су да Србија и нема праву уметничку публику, осим позоришне и филмске. У галерије залазе професионалци: историчари уметности, уметници, колекционари, покоји пријатељ или комшија; у музичким дворанама седе ученици музичких школа, студенти... А задатак културне политике није само да стимулише стваралаштво, већ и да популарише оно што се ствара, кроз интеркултурни дијалог међу културним моделима и различитим културама.

То значи да би уместо да излаже уметничка дела као појединачне артефакте, сваки музеј би требало конципирати тако да одсликава културни диверзитет свог региона. Исто важи и за културну политику у целини. Аргумент да стваралаштво других култура које код нас коегзистирају није довољно уметнички вредно, само је изговор.

За српске културне прилике интеркултурни дијалог значи и отклон од европоцентричног или западноцентричног концепта уметности, који прихватамо као апсолутни, иако он посматрајући историју уметности као простор од Италије до Енглеске, игнорише уметнике изван овог географског круга, попут Надежде Петровић, Милене Барили... Отуд наша историја уметности често фаворизује епигонство, оно што је слично западним уметничким трендовима, а занемарује оно што је аутентично наше, али је апартно (дела једног Инкиострија, Погачића, или Жике Митровића, мајстора жанровског филма, који је стварао изван филмских линија – црни талас, чешка школа... све то захтева ново читање), а посебно игнорише културе суседних земаља.

Подвојеност деведесетих

За данашњу српску културу, интеркултурни дијалог значи и превазилажење културне подвојености настале као последица деструкције друштва деведесетих, када су се у уметности појавила два главна тока. Онај што га је промовисала званична струја, као врсту "националне српске вертикале", која кулминира изложбом ликовних радова о Тесли у Музеју савремене уметности и институционализује уметнике попут Тапија, Мартиновића, Тркуље, Калајића. И други, који је прихватао Запад, уметност која мисли о тренутку, која је радикално критичка – дела Милице Томић, Тање Остојић, Мрђана Бајића... Та дела имају врхунски уметничке квалитете, али и "оправдање" за излагање у Европи. То је време ембарга, када је европски кустос морао да буде изузетно храбар да позове наше уметнике. Швајцарски амбасадор Жино, уосталом, опозван је због кршења ембарга у култури.

Међутим, сви који су стварали изван те две матрице, нису такорећи постојали. Илустративан је пример врхунског визуелног уметника, Александра Цветковића, који је на изложбама наше уметности деведесетих неоправдано изостављан, као и многих композитора и писаца који се нису сврставали ни у националну ни у критичку уметничку сцену.

Но још увек, на савременој уметничкој сцени, не само код нас, све је углавном подређено репрезентацији нечега – нације, борбе за слободу, критичке мисли итд. Али, ма колико били склони критичкој уметности, која је провокативна, која мисли, поставља проблеме, не значи да уметност која није директно таква не ради то исто. Права уметност то чини већ својим постојањем.

Због тога су на данашњем тржишту уметности, кустоси постали аутори, подједнако важни као и уметници, јер својим избором и концепцијом обликују уметничку сцену, убацујући теме у јавни простор. Од њих се данас очекује да имају стил, идеју, око које праве окосницу – или чак три, као што смо недавно видели на изложби савремене британске уметности у Београду. И то је легитимно. Савремена британска визуелна уметност отвара питања интеркултурног дијалога и демократизације уметничког поља и афирмише дела која настају у простору фолклорне и популарне културе. Типичан пример је експонат "Везене гаћице рвача у Венсу".

Оно што нама у Србији, међутим, недостаје, јесте (интеркултурни) корак између тих делова стваралаштва. С каквим би подсмехом и повицима на кич публика и критика дочекали неког рудара у Мајданпеку, да случајно направи и изложи такве гаћице? Да ли су "куварице" жена избеглица и групе Шкарт ушле у српску историју уметности?

Код нас овај вид интеркултурног дијалога, између стваралаштва различитих класа, тек треба да уследи. Не морамо имати према "радничкој уметности" а приори ироничан однос, али није а приори сваки такав рад, свака "куварица", уметничко дело.

Потребно је много више храбрости, не само уметника, него и кустоса, да ту врсту популарне културе интегришу као што се већ ради у Британији. Која је, узгред, некад имала највећу сегрегацију унутар своје културе, због чега је и потреба да се прави инклузивна културна политика била најпреча.

Девестернизовање културе

У Србији крајем 19, века још увек је постојао заједнички културни модел, заснован на усменој култури, гуслама.

Данас је и наша епска поезија прешла у велику културу. Наш радник не би знао да каже ниједну песму из епског циклуса коју је у 19. веку знало свако дете. У међувремену, дошло је до страховитог раслојавања и сврставања свега што се ствара у народу у фолклорно, често и у кич. За разлику од "великих" култура света које су умеле да у своју званичну историју културе интегришу и своје наивне уметнике, (Цариник Русо) ми Брашића, или Мартина Јонаша из Ковачице, нисмо укључили у ту историју, већ смо их стрпали у један њен део, међу "наивце", па и тамо некритички, са свима осталима.

Зато је један од важних послова наше културне политике ревалоризација народне културе, да би се одредило шта је у њој део нашег културног идентитета. Потребна је најмање још једна генерација медијатора у култури, који ће у складу са новим претпоставкама културне политике да "девестернизују" нашу културу, или још боље, да раскину калупе и стандарде који је данас окивају, а да не уђу у кич, нити у глорификацију национализма, у замку да је само оно што је блиско фолклорном наша аутентична уметност.

Година интеркултурног дијалога у Европи могла би да буде подстицајна за то.