Страх од "немачке Европе"

То више није само њена опробана тактика, да уочи великих и одлучујућих скупова хлади очекивања како би макар танку добит прогласила за велики успех: канцеларка Ангела Меркел заиста стрепи за исход предстојећег самита ЕУ (четвртак и петак) и, коначно, укупан учинак полугодишњег немачког председничког мандата.

Озбиљно је угрожено остваривање њеног најамбициознијег циља, да европску фамилију ослободи тешке уставне блокаде, настале после реског референдумског "не" Француза и Холанђана.

Иако, за сада, изолована и сама у уставном спорењу око будућег система гласања у Европској унији, Пољска прети да ће блокирати ветом планиране реформе ако се њен захтев не услиши.

А званична Варшава изричито тражи да се из уставног текста избаци формула о "дуплој већини", као неправедна и – опасна. Од двадесет седам чланова европске фамилије, пољско становиште, бар јавно, донекле деле само Чеси, који, међутим, за разлику од Пољака не прете употребом вета.

Иако су сви остали сагласни са немачком оценом да је тај систем "добар за Европу", Пољаци очигледно мисле сасвим супротно: иза њега се крије, уверени су, и кад се с тим јавно много не барата, "немачка хегемонија" и опасност да се судбина Старог континента, формулисана у старој дилеми "хоће ли Немачка постати европска, или ће Европа бити немачка", реши у корист ове друге могућности.

Са том чињеницом немачку јавност је, преко магазина "Шпигл", отворено суочио пољски публициста Пјотр Бурас. Он тврди да формула "дупле већине", по којој би се код доношења важних одлука комбиновао демографски принцип (већина грађана) са корективом "већине држава", фаворизује најмногољуднију земљу европске фамилије, Немачку, и чини њен утицај (пре)доминантним.

Страх од "немачке опасности", увек латентан с оне стране Одре и Нисе, постао је готово физички, примећује овај аутор, после руско-немачког договора о изградњи гасовода који ће, морским дном, повезивати директно две земље, заобилазећи Пољску и, како се у Варшави тврди, угрожавајући њене националне интересе.

У атмосфери узбурканих страсти које су букнуле у Пољској, споразум тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера и руског председника Владимира Путина, упоређиван је чак са оним фамозним, и за Пољаке фаталним, споразумом између Хитлера и Стаљина.

У ону наизглед идеалну гласачку формулу, која би требало да искључи фаворизовање великих – Немачка би, на пример, уз помоћ још две-три земље, ако би се узео у обзир само број становника, могла увек да прегласа остале – али и искључи "гласачку машину" малих (њих је бројчано много више) на штету демографски већих партнера.

Пољски критичари таквог одређивања специфичне тежине гласова у европској фамилији упозоравају да су отворене сумње у његову праведност изразили и неки шведски експерти и политичари, иако Шведска припада оном кругу земаља које су веома привржене доношењу првог, и обавезујућег, европског устава.

Упркос снажном притиску који се на њих врши последњих дана, браћа близанци Качињски, Лех (председник републике) и Јарослав (премијер) демонстрирају непопустљивост. Неки су у томе видели – аустријски канцелар Гузенбауер, на пример – притајену жељу браће Качињски да "торпедују успех" немачког председничког мандата у ЕУ који се завршава крајем јуна.

Меркелова је признала после сусрета са пољским председником у Месебургу крај Берлина током минулог викенда да још постоје "озбиљни проблеми" и да ће она покушати све да "спаси устав". Шансе да то оствари нису, заиста, велике. И да није претње пољским ветом, постоји још читав низ питања око којих нема сагласности у европској фамилији. Представници осамнаест држава које су већ ратификовале уставни текст, прихватају евентуалне промене у односу на текст који су већ усвојили, кад је реч о његовом наслову – не мора изричито да пише устав – и будућим симболима ЕУ (химна, застава), али не и промену суштине, поготову у оном делу којим се регулишу основна права, као за све обавезујући принципи. Велика Британија и Холандија су, пак, изричито против такве обавезности.