Салутирање црвеном Наполеону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Легендарни вијетнамски генерал Во Нгујен Ђап умро је тачно пре десет дана у једној војној болници у Ханоју у 102. години. Сахрана, уз све почасти које му припадају као националном хероју који је уз раме националном вођи Хо Ши Мину, обавља се данас.

Одлазак једног од последњих из послератне генерације комунистичких револуционара који су Вијетнам ослободили колонијалних господара, овде је донео подсећање на први велики војни пораз у историји Америке и највеће губитке које је имала од Другог светског рата – чак 58.000 погинулих од 536.000 колико је узалудно пуних 10 година настојало да на вијетнамском фронт обузда ширење комунизма и сачува власт својих штићеника.

Америка, како је то поводом смрти бившег непријатеља у тексту пуном поштовања написао сенатор Џон Мекејн, против генерала Ђапа „није изгубила ниједну битку, али јесте рат”.

Мекејн, који је 1967. био амерички пилот у вијетнамској експедицији, био је оборен изнад Северног Вијетнама да би потом у „Ханојском Хилтону”, озлоглашеном војном затвору, као ратни заробљених провео две године, зна о чему говори. После рата, током процеса у којем је Вијетнам за САД постао земља које није амерички противник али ни савезник, Мекејн је посетио Вијетнам неколико пута и имао прилике да разговара са генералом ситне физичке грађе, али велике менталне енергије и да одгонетне тајну његовог успеха.

Поред Мекејновог у „Волстрит џорналу”, опширне текстове о „Црвеном Наполеону”, репутацији којим се Ђап поносио, објавили су и други листови, подсећајући се његове улоге у ратној авантури која је, као ниједна друга, током шездесетих и седамдесетих година прошлог века делила америчко друштво.

Дугачка листа погинулих: Вијетнамски меморијал (Фото М. Мишић) 

Мекејн је Ђапа први пут видео кад га је овај непосредно после заробљавања, у којем је тешко повређен, посетио у вијетнамској војној болници. „Застао је накратко поред мене, нетремице ме гледао, а онда отишао.”

Да ли је генерал знао да је тада 30-годишњи Американац био син познатог америчког адмирала и зато му посветио пажњу, не зна се. Тек, приликом другог сусрета, почетком деведесетих, кад је Ђап имао више од 80 (рођен је 1911), био је разговорљивији. Међусобно су се потапшали по рамену као да су стари пријатељи, а не бивши љути противници.

Генерал није удовољио жељи госта, тада већ америчког сенатора, да говоре о прохујалим биткама: рекао му је само да је то прошлост и да је боље да као политичари дискутују о будућности, о бизнису између две земље.

Опраштајући се у прошли понедељак од Ђапа, Мекејн се присетио његове поруке Французима, које је као колонизаторе несклоне да напусте Вијетнам поразио у прекретничкој бици код Дијен Бијен Фуа 1953, шокирајући их потезом који нису ни у сну очекивали: да ће противник извести истинско логистичко чудо и преко високих планина и кроз густе џунгле пребацити артиљерију, растављену на комаде, а онда је склопити и употребити.

„Ви ћете убити десеторо нас, ми једног вашег, али ћете на крају ви бити ти који ће се први од тога уморити.”

Американци су неку врсту репризе Дијен Бијен Фуа имали у Тет офанзиви пред крај 1967, највећој бици рата, у којој су наневши Вијетконгу, северновијетнамској герили, тежак пораз, остварили само Пирову победу.

„Ратове добијају земље, а не само њихове армије”, закључио је Мекејн. „Ђап је то разумео, а ми нисмо.”

То што су Вијетнамци у априлу 1975. истерали Американце – призори њиховог паничног напуштања Сајгона су дубоку урезани у америчку свест – уз своје заиста велике жртве, између милион и два и по милиона погинулих војника и цивила, стратегија је коју је, по Мекејну, „тешко бранити, али не може да јој се оспори успех”.

То је још раније констатовао главнокомандујући америчког похода на Вијетнам, генерал Вилијам Вестморленд: „Сваки амерички генерал који би пристао на тако велике губитке као генерал Ђап не би опстао више од три недеље.”

Вестморленд међутим није поменуо да је и америчка стратегија била да се не мари за жртве – али оне вијетнамске.

Како је у „Њујорк тајмсу” констатовао историчар Ник Тарс, аутор књиге „Убиј све што се креће: прави амерички рат у Вијетнаму”, цела подручја Јужног Вијетнама била су проглашена за зону слободне ватре, без обавезе да се штеде цивили. Вијетнамски губици су били огромни не само зато што су они били спремни да се жртвују, него и зато што је, каже Тарс, „америчка стратегија била да се убије колико год је могуће ’непријатеља’”, свеједно да ли војника или цивила. Досије ратних злочина Американаца из вијетнамског рата – коришћења бојних отрова и напалм бомби – јесте повелики.

Вијетнамци су међутим бранили своју земљу, а Американци су били у туђој. Ђап је инстинктивно схватио и да је Вијетнамски рат био први који је вођен пред ТВ камерама, у време успона телевизијске ере, те да је пропаганда била подједнако важна као и успех на бојном пољу. „Желели смо да рат пренесемо у куће америчких породица, јер смо знали да већина њих нема ништа против нас.”

Вијетнам је био и први „асиметрични рат”, у којем је највећа суперсила поражена од гериле чији су борци носили сандале направљене од исечених аутомобилских гума. На Вијетнам су амерички авиони изручили два пута више бомби него што су употребили у Другом светском рату.

Данас, међутим, Америка и Вијетнам се придржавају Ђаповог „тестамента”, његове изјаве из 2000: „Ми можемо да прошлост оставимо иза нас, али не можемо сасвим да је заборавимо.”

У јуну прошле године Леон Панета, тадашњи секретар САД за одбрану, посетио је луку Кам Ран Беј, некадашњу америчку базу, ни би ли баш подсећањем на минулу прошлост промовисао ближе војно партнерство са Вијетнамом, које је и Вијетнамцима добродошло да би се обезбедили од моћног суседа са севера, Кине.

Кам Ран Беј је био главни логистички центар за снабдевање америчких трупа, а Панета је био први шеф Пентагона који га посетио од окончања „Америчког рата”, како се он назива у народу и вијетнамским уџбеницима историје.

Вијетнамско-амерички односи су иначе дипломатски нормализовани тек две деценије после рата, 1995, а први амерички ратни брод је у неку вијетнамску луку после 1975. упловио 2003.

Обе стране данас развијају „партнерство”, свесне да су им „односи компликовани, али да нису оковани историјом”. Американце боли не само што су поражени, него што је Вијетнам остао „комунистичка земља”, односно једнопартијски систем.

У централном вашингтонском парку, Националном молу, 1982. је постављен споменик вијетнамском поразу, 75 метара дуг зид од црног мермера на којем је уклесано 58.272 имена погинула Американца у Вијетнаму, хронолошким редом, од првог 1956, до последњег, 1975.

Напомене, да су животе у далеком земљи оставили узалуд, нема.