Опорезујте дуговне вође

Претходници ове владе довукли су Србију на ивицу банкрота. Потрошено је време манекенских осмеха и свеколике бахатости, учмалог избегавања сусрета с реалношћу, квазисалонске необавештености, непотковане амбициозности и рано прекинутог визионарства.

Пошто је истекла прескупа деценија, овој администрацији допао је тежак задатак да се суочи са земљом огољеном, рашчерупаном, унезвереном, очајном, убогом, без перспективе и посла, оболелом у срцу и души, без неге.

Како спасти Србију мученицу која посустаје и клеца, носећи крст своје заслужене и незаслужене судбине? Србију на распећу на коме открива бол на лицу и ребра на испошћеном телу?

Сада је нови Мојсије српских финансија спустио свом Обећаном народу таблице на којима је исписано шест заповести од којих би Срби, ако не штрајкују глађу, могли да очекују да ће од 2015. почети боље да живе.

Министар финансија одолео је изазову да не цитира Черчила и „крв, зној и сузе”, успео је да не помене привреду или производњу, а онда је представио шест мера штедње: смањење плата у јавном сектору, повећање ниже стопе ПДВ-а са осам на 10 одсто, смањење субвенција јавним предузећима, смањење расхода министарстава, коришћење повољнијих кредита и побољшање пословног амбијента.

Влада се ослонила на монетаристичко-фискалну варијанту сакупљачке привреде. Штрпни овде, штрпни тамо, па да се накупи обећаних 800-1.000 милиона евра уштеда наредне године.

Подсећа на капитализам у његовој најбруталнијој форми. Онај који је, рекао је бивши председник САД Џими Картер ове недеље, америчку средњу класу коју је он знао док је био у Белој кући гурнула на ивицу сиромаштва.

Имам озбиљну примедбу што је смањење плата у јавном сектору названо „солидарни порез”. Под солидарно бих разумео порез (с више скала) по ЈБМГ а не порез само јавног сектора. Солидарно је, ако се под тиме не подразумева даље осиромашење ионако сиромашних, када се повиси стопа ПДВ-а која свима подједнако поскупи хлеб и млеко. Нема ту ПДВ приватног и ПДВ јавног сектора. Зар све није смишљено да помогне обнови и јавног и приватног сектора?

Могу да разумем поводе. Не могу да разумем начин на „О’ рук”. Делује стихијски. Јесте да смо на граници банкрота, али очајничким захватима нећемо много учинити.

Дакле, део грађана Србије из приватног сектора је поштеђен додатног опорезивања. Зашто? Зато што већина зарађује мање него у јавном. Тачно, али зар то великим делом није због експлоататорског односа послодаваца које је баш брига за социјалу, због сивог тржишта? Испада да су награђени они који су, неплаћањем доприноса, добрано допринели да држава доспе у булу.

Зар јавни сектор не ствара вредности? Зар не треба да доприноси расту?

Изгледа да се мере Владе слепо држе мантре ММФ-а по којој је јавни сектор кочничар, а приватни једина нада реформи и развоја. Биће да ће се наставити неизмењено снажна подршка погубним приватизацијама које су нас довеле до просјачког штапа.

То што је ММФ одмах похвалио мере које су превасходно монетарно-фискалне, без развојне димензије, озбиљно ме брине. Одрешићемо кесу, а ви само наставите да испуњавате наше услове. Задужујте се, отплаћујте, па се поново задужујте да бисте платили ово што ћете сада добити. Подсећа на наставак једнодимензионалне заблуде које су умногоме распршене дужничком кризом Европе.

Озбиљно ме коснуло што у експозеу министра финансијског није поменута привреда. Биће да је зато министар привреде тако упадљиво одсуствовао са седнице Владе.

Не значи да јавни сектор не треба реформисати. Напротив, али зашто уводити порез свима изнад те тужне „границе имућности” преко 550 евра месечно? Зар ово није прилика да се јавни сектор ефикасно ослободи баласта нерадника, хиљада оних који јутром уз кафу дремају, после паузе за бурек варе а три сата пре истека радног времена оду да заврше „нешто важно”?

Зар не би било ефикасније растеретити администрацију, просвету или здравство хиљада оних који су се попут пијавица накачили на државу долазећи с разних партијских листа уз квалификацију неког ко је „лепио плакате” током предизборне кампање?

То би било храбро. То би оздравило јавни сектор. Полутајно запошљавање нових партијских бригада – питајте за 300 новозапослених у ЕПС-у – уверава ме да од тога, нажалост, неће бити ништа.

„Терет кризе треба да поднесу они који највише имају”, каже премијер Ивица Дачић поводом плана финансијске консолидације. Не, господине Дачићу, највећи терет требало би да поднесу они који су нас увукли у страхоту ове кризе: наше дуговне вође.

Тајкуни који су се обогатили свлачећи кожу с некадашње средње класе које више нема. Контроверзни бизнисмени и паланачки мешетари који су угробили маргиналце транзиције а данас им затварају народне кухиње.

Има политичара који су платили цех што су с њима живели у пробитачној симбиози, али и даље је сувише њих који су се „повукли” у сенку када су довољно опскрбили себе, своју децу, децу своје деце.

Они „највише имају”.

Кажу нам да је ово „грчка фаза” извлачења из кризе. Тако се чини само на први поглед, имајући у виду тамошње смањење плата и отпуштања у јавном сектору које им је наметнула омражена Тројка међународних кредитора.

Сличност ту престаје. Грчка се презадужила зато што су њихове владе шаком и капом куповале социјални мир бирачког тела. Острвски хирург државне болнице имао је и 8.000 евра, капетан трајекта 4.000 а секретарица у неком бескорисном уреду 2.000.

А овде? Док су се задуживали, српски политичари нису ни примећивали обичног човека. Администрација се увећавала доласком сваке нове коалиције па је јавни сектор достигао 700.000 запослених, али власти нису показивале намеру да озбиљније награде своје поданике.

Зато гунђање Грка није ништа у поређењу с вапајем Срба. Када Грцима скрешу 30–40 одсто, оно што је остало укида неке старе навике, али је ипак далеко изнад границе сиромаштва. Овде се сваки динар ставља на кантар. Скинути неком 1.200 динара значи да ће, рецимо, одмах престати да купује новине.

Не прети нама грчки сценарио. Наш је много гори.

Наравно да је био последњи час да држава интервенише. Нисам против стезања каиша, али сви знамо да стотине хиљада немају више простора за нове рупице.

Неки оптимизам сам ипак успео да пронађем и то, нећете веровати, у речима заклетог песимисте – Александра Вучића. Рекао је да неће допустити да средства која ћемо добити оду искључиво на отплате дугова, пензије и малтерисање финансијских рупа у буџету. Део мора да се инвестира у производњу.

Није то цитат класика економске мисли, али то што сви знамо и на кожи осећамо није спровођено. Стотине производних погона који су у бољем или лошијем стању преживели санкције и бомбардовање страдало је у време приватизационе куге. Хале и машине су, с радницима, отишле на добош док су булдожери крчили простор преименованој употреби земљишта.

Спекулативни гуруи су односили све што се могло узети. Потом су летовали у пореским рајевима где су претходно сместили новац.

И шта сад? Да хиљаде њихових жртви солидарно плаћа њихову пљачку, док они одбијају да плате и рачуне за струју? Зашто неко са 100.000 евра годишње не плаћа 40–50 одсто пореза?

Нисам за друштво сиромашних. Нема капитализма без капиталиста. Али, овако замишљен „порез солидарности” делује цинично, а корист је периферна у поређењу с оним што нам треба за сигуран спас.