Не би свирао Листа ни у Карнеги холу

45. БЕМУС

У једном тренутку у каријери учинило ми се да није интересантно свирати сам на сцени. Помислио сам да нећу више да наступам, али желим да покажем студентима да не треба да батале свирање, каже Александар Шандоров, пијаниста и професор на Факултету музичке уметности у Београду, пред вечерашњи, дуго очекивани наступ на 45. Бемусу у Коларчевој задужбини.

– Свирао сам често деведесетих, па је боље да се људи ужеле. Ове композиције сам заволео као студент – Варијације на Хендлову тему, и Интермецо оп. 117, Јоханеса Брамса, као и Сонату бр. 3 Прокофјева, а колеге су ме замолиле да одсвирам тешку композицију „Петрушка” Стравинског. Хинастера ме заокупља у последње време, и извешћу његову Сонату за клавир бр. 1. Каријера ми није генијална, али свирао сам свуда: Шпанија, Францускa, Великa Британијa, Холандија, Бугарска, Словачка, САД, Канада.

Шандоров не преза ни од савремене музике. Још се памти његово извођење „Бугија” Вука Куленовића и композиције „It” Ивана Бркљачића. Опробао се и у другим жанровима, посебно у рокенролу свирајући са Владом Дивљаном још од осамдесетих година.

– Никако у овој земљи да се створе тржишни услови и да рад буде вреднован. После цунамија сумњивих жанрова, време је да испливају добра савремена музика и талентовани људи који знају шта ваља. Имамо и те како добру публику, много бољу него што многи могу да замисле, тврди пијаниста.

Како додаје, он не прави проблем ако је у некој сали у унутрашњости клавир лош, али каже да је минималан услов да инструмент може да издржи концерт. Иако је сала увек пуна, ти клавири су на корак да буду запуштени, описује наш саговорник, додајући да његов факултет има вољу да се ствари премосте, и зато траже простор за свирање студената по домовима културе и музичким школама.

– Ни сам одавно не свирам бесплатно, па и студентима кажем да наступи треба да им буду плаћени, макар и пет динара. Сваки музичар мора да буде искрен и да не имитира, да до музике дође сам, директно. Када би се сакупиле карактеристике музичара почетника – техника, концентрација, способност да дају најбоље од себе на концерту, а не само на проби – добио би се онај врхунски уметник. Велика је срећа што имамо прилику да у Београду слушамо баш такве, као што су Кисин, Березовски, Володос, Соколов.

У разговору са студентима, када претресају искуства, неретко чује да су ови млади људи жарко желели да оду на мастер-клас сличних неких величина, али, како су му испричали, тамо нису добили ништа.

– Професори и уметници деле се на себичне, који мисле да свако треба да се намучи да би дошао до мудрости, и на оне који не чувају знање. Тога је много, а у нашем послу и сујета је доминантан фактор, истиче Шандоров и открива шта би за њега било разочарање или професионална „непристојна понуда”:

– Одбио сам више пута понуду да изведем неко дело, зато што ми композиција не лежи, или и што не желим да га опет свирам. Тако чиним услугу и себи и њима. Ту спада Листова музика коју не верујем да ћу опет да свирам, па чак и да ми стигне понуда из Карнеги хола. Тамо бих извео Прокофјева, који је Моцарт 20. века, као што сам то својевремено учинио у камерној сали позоришта Аријага у Билбау.

На питање да ли има страх од празне сале, одговара:

– Свирао сам и у полупразној сали, пред петнаест људи у Скопљу, и није било пријатно, али концентрација је иста као и пред хиљаду људи који су ми дошли на следећи концерт. Уосталом, кад је Коларац препун нема ону дивну акустику као кад је фино попуњен. Али, знам како је свирати и пред 150. 000 људи са Владом Дивљаном на Тргу Републике.

Питали смо и да ли су намештена музичка такмичења, на шта је одговорио:

– Нисам био успешан на такмичењима, а у намештаљке сам се уверио у Русији, и изгубио жељу да се више опробам. Ипак, члан сам жирија у Шапцу и на такмичењу „Николај Рубинштајн” у Паризу, које је основао Игор Ласко, али то је више такмичењце. Не додељују се новчане награде, а сви воле да учествују јер је, признаћете, згодно је рећи да сте освојили прву или другу награду у Паризу.