Француска амбасада, ремек-дело арт декоа

Сав елитни свет југословенске престонице окупио се 21. децембра 1935. године на отварању новог француског посланства, а том сјајном пријему присуствовали су и кнез намесник Павле Карађорђевић и кнегиња Олга у друштву Милана Стојадиновића и свих чланова владе. После готово осам деценија, стил здања француске амбасаде у Београду је и даље елегантан и рафиниран, о чему детаљно сведочи и књига „Амбасада Француске у Београду”, Емануела Бреона и Станислава Сретеновића, коју је објавила издавачка кућа „Editions internationals du patrimoine” из Париза.

Ова луксузна двојезична монографија, која ће вечерас бити представљена у малој сали Коларчеве задужбине у 18 сати (учествују коаутор Сретеновић, историчар уметности Александар Кадијевић и амбасадор Француске у Београду Франсоа-Гзавије Денио) говори о архитектонским, уметничким и историјским вредностима овог ремек-дела из периода арт декоа, смештеног преко пута Калемегдана, са погледом на ушће Саве у Дунав.

Била је то једна од првих грађевина коју је Француска подигла наменски, као дипломатско представништво, подстакнута политичком вољом да и на тај начин изрази важност својих веза са младом Краљевином СХС како се ова земља звала у време (1923) када је купљен плац и именован архитекта (Роже-Анри Експер), за изградњу посланства. Било је, међутим, потребно 12 година да се здање подигне, јер је због буџетских прилика израда идејног решења одлагана. Тек годину дана после уговора о француско-српском пријатељству, потписаног 11. новембра 1927. године, парламент је одобрио кредит од 4 милиона франака за изградњу посланства, а маршал Франше д’Епере саопштио је вест краљу Александру, који је инсистирао на томе да се зграда подигне у истински француском стилу.

Амбасада Француске у ноћном амбијенту

Здање француске амбасаде у Београду подсећа на виле на обалама Сене, које су карактеристичне за Париз 18. века. Аутори књиге кажу да архитекта Експер и јесте имао намеру да ода признање том најлепшем периоду француске архитектуре и да је без сумње био и изабран зато што је заговарао „повратак стилу”. Желећи да оплемени глатку лепоту фасаде коју је замислио, Експер се обратио свом пријатељу са студија, вајару Карлу Сарабезолу, који је окулусе на ротонди украсио алегоријским фигурама, а бочна крила фасаде плитким рељефима који илуструју скраћен приказ историје Француске кроз ликове Верцингеторикса, Свете Јованке Орлеанке, Луја 16, и републике. У средини кровног венца на врху фасаде су три женске фигуре у античкој одећи које представљају Слободу, Једнакост и Братство, савршено заокружујући целину.

Богато илустрована, књига открива занимљив историјат средње фигуре (Једнакост), која је првобитно била потпуно нага, али је у крајњој верзији огрнута плаштом преко доњег дела тела док су јој груди и даље остале непокривене. Скулптуре су изливене у уметничкој ливници у Барбедијеу и послате у Београд 18. јануара 1932. године. Зашто је фигура Једнакости на крају ипак одевена? Аутори књиге кажу да је због неких примедаба изнетих на рачун „пристојности” средишње фигуре, она издвојена из групе и враћена вајару на ревизију, који је онда обукао у тунику и тако јој покрио цело тело.

Монографија доноси и фотографије на којима се види „нага Једнакост”, као и бројне друге из периода изградње овог здања, факсимиле, архитектонске цртеже и планове. Бројне илустрације односе се и на унутрашњу декорацију здања амбасаде, што је такође дело Експера и Сарабезола. Књига нас проводи кроз све њене просторије, почев од монументалног степеништа од белог мермера на улазу из Грачаничке, преко амбасадорове канцеларије, велике дворане за пријем, па до великог кружног салона у ротонди, малог салона, салона-пароброда (просторије која захваљујући Експеровој домишљатости има природно зенитално осветљење), мале трпезарије (у којој се у посебно формалним приликама на сто износе скупоцени позлаћени сервиси из мануфактуре у Севру), велике трпезарије...

Мада су се за време Другог светског рата у ово здање уселили Немци, оно није много страдало, а 1945. године је враћено Француској, али се у послератном периоду није много марило за декор и ентеријер пошто је арт деко постао демодиран. Међутим, после његовог повратка на сцену, осамдесетих година прошлог века, обновљено је интересовање и за ову зграду, те је неколико стручних делегација из Француске у више наврата боравило у Београду, покренута је кампања за рестаурацију и здању је враћен његов сјај. Данас оно остаје сведок једног времена у коме су француско-српски односи, ослоњени на наслеђе Првог светског рата, одражавали сву комплексност политичких, економских и културних односа у Европи између два рата.