Југовићи из Штрпца

Још са шесторо деце Љиљана Станојковић из Сушића код Штрпца добила је Орден мајке Југовића од рашко-призренске епархије. Уручен јој је на Видовдан  2002. године у цркви посвећеној светом Јовану у Штрпцу. Сада Љиљана са супругом Радованом има деветоро. Прошлог октобра родио се најмлађи Богдан. Зову га Југ Богдан.

Породица Станојковић се тренутно налази у Мељаку на Ибарској магистрали, код рођака са четворо млађе чељади. Петоро старијих су код других рођака у Младеновцу. Нису могли сви да стану у још недовршену кућу, па су се поделили, а дошли су у Србију да узму документацију за седмомесечну бебу. За дан-два враћају се назад, на Космет, у село удаљено од Штрпца десетак километара.

– Морали смо – кажу – целу фамилију да доведемо, нисмо смели да их оставимо у селу. Албанци нас провоцирају.

– Једног човека су убили, чувао краву – добацује једанаестогодишњи Јовица.

Љиљана и Радомир причају нам како је одгајати деветоро деце у албанском окружењу. Њихова кућа, у селу у коме има 28 српских домаћинстава, најзабаченија је и налази се сама у шуми. Кад се дете разболи, ако је и у пола ноћи, морају да га проведу кроз албанска села да би стигли до лекара.

Љиљана очекује још један орден за Видовдан, овога пута од владике рашко-призренског Артемија, на свечаности која ће поводом тог великог празника бити одржана у манастиру Грачаници.

Станојковићима није лако. Примају социјалну помоћ и дечји додатак, али то никако није довољно. Имају петоро ђака који похађају школу у Горњој Битињи. Децу у предшколском узрасту. Очекују помоћ и од друштва, али осим обећања, кажу да су мало тога добили, иако су постали медијски познати. Само пљуште  обећања. Захваљују се Душану Грујићу који им је послао веш-машину, и руководству "Партизана" које их је позвало у време када је један од руководилаца клуба био сада покојни Слободан Новаковић.

– Помоћ стиже у наше село, недавно смо добили грађевински материјал за куће. Помоћ долази, али шта вреди кад се добро не распоређује. Нас једанаесторо живи у кућици са две собице. Неки који немају деце добили су блокове и цемент да сазидају куће. А мени да је макар да проширим своју кућу за још једно одељење. То би нам за сада било довољно – каже Радован.

– Ми се појављујемо и на неким телевизијама, па људи мисле да ћемо добити и кућу на поклон. Кажу, шта ћемо њима давати кад они имају. А ми смо само обећања добијали. Као да се неко богати на наш рачун – каже Љиљана.

Јовица са својих 11 лета већ има шесторо браће и сестара млађих од њега. Питамо га уме ли да по реду наброји целу фамилију. За тили час нас упознаје са браћом и сестрама. Најстарија је Аница (15), на јесен полази у средњу школу, па Зорица (14), а онда млађи Ненад (9), Андреја (7), Андријана (5), Наталија (3), Дарко (2) и најмлађи Богдан.

Јовица навија за "Црвену звезду", али и за "Партизан". Питамо га како је то могуће.

– Кад сам био мали навијао сам само за "Звезду" – објашњава Јовица. Онда нас је Слободан Новаковић звао да будемо гости "Партизана".  Видео сам први пут и стадион. Али још нисам био на утакмици.

И како да напишемо, за кога навијаш, можеш ли да се определиш?

– Највише за "Партизан" – каже Јовица. Волео бих да останем овде, да играм фудбал и да идем на утакмице.

Деца имају своје снове, али сан њихових родитеља је да имају више хране, одеће и обуће, хигијене. Моле нас да објавимо жиро-рачун који имају при Комерцијалној банци. Динарски је 205-1001549161546-58, девизни 1249752833.

Станојковићи ће се прво прикупити, па онда кренути на Косово. У своју кућицу од тридесетак квадрата у шуми, у селу Сушиће. "Нигде нема лепше него у свом селу", каже Радован.

Поздрављамо се са њима и питамо их да ли ће бити још деце.