Чекају позив који ће им изменити живот

На листи чекања за трансплантацију јетре у Ургентном центру у Београду сада је 50 пацијената од којих је 15 потпуно припремљено. Сви они ишчекују „позив који мења све”, али он, нажалост, не стиже: за мање од два месеца чак осам породица, чији су чланови били у стању мождане смрти и као такви потенцијални даваоци органа, нису дале сагласност за узимање органа.

То чекање веома тешко пада Невенки Каменчић из Деспотовца, чији син већ шест година чека на трансплантацију бубрега.  

– Син ми се разболео у 22 години и после десетак месеци ја сам му дала бубрег, али га је његов организам одбацио после седам дана. Ево, протиче шест година чекања, стрепње, надања, редовних контрола… Ипак, мој син има још много позитивне енергије, ентузијазма и вере да ће се нешто променити и да ће тај позив уследити – каже Невенка, која је по струци просветни радник.

Није лако живети са мишљу да живот вашег најмилијег зависи од воље и разумевања других и то оних које је погодила трагедија да изгубе члана своје породице.

– Моја породица и ја смо прошли тешко искуство. Разумем и породицу која одбије да да сагласност. Не бих никога да осуђујем. Ипак, мој син је жив, а орган се тражи од некога ко је умро и то би, мислим, требало да буде пресудно – каже Невенка.

Она планира да, пошто јој син једног дана буде добио нови бубрег, сама организује клуб или удружење и крене у акцију која би подигла свест о значају давалаштва органа.

– Није само мој син болестан. Разумем људе који одбију да дају орган, али они никада не размишљају да могу и сами да се нађу у таквој ситуацији, да они или неко њима близак чекају орган од којег им зависи живот – каже наша саговорница

Ксенија Балаж, мајка мале Аните, која чека на трансплантацију срца, истиче да човек који и сам није дошао у ситуацију да чека орган од којег зависи живот његовог најмилијег, о томе нити мисли нити то може да схвати.

– Тешко ми је и да окривим, али и да оправдам породице које одбијају да дају сагласност да се од њихових преминулих чланова узму органи. Ако бих их осуђивала, наћи ће се многи који ће рећи да мом детету треба орган, па их сада осуђујем, а да нисам у тој ситуацији – другачије бих размишљала. Није лако чекати поред телефона. Недавно ми је телефон звонио пола сата пред поноћ, нека жена из Кисељака јавила је да је један младић настрадао на мотору и да органи могу да се искористе. Мој супруг и ја често причамо какав је овај живот, мораш да чекаш да некоме смркне, да би теби свануло. То су ужасне мисли – каже Анитина мајка.

Анита се, иначе захваљујући договору нашег Министарства здравља и бечке АКХ клинике, пре тачно месец дана вратила са прегледа из ове установе, који треба да одлуче о даљим поступцима у њеном лечењу.

– Сваки дан је дугачак. Не знамо када ће да позову. Помислим, дај боже, нека позову већ једном само да се одради та трансплантација и нека јој буде добро, а опет знам да то значи нечију несрећу, све је то јако тешко и сурово – каже Ксенија Балаж.

Др Мирјана Лаушевић, координатор у тиму за трансплантације КЦС-а, има задатак да са породицама разговара о уступању органа.

– Када ме одбију, разочарана сам, јер то говори о и даље ниском степену свести о значају давалаштва, али то прихватам са професионалном дистанцом. Сваку породицу покушавам да подржим, јер одлука о давању органа својих најмилијих мора бити донета без притиска – каже др Лаушевић.

Она признаје и да је некада поласкана када наиђе на породицу која је у тешкој животној ситуацији и која чак можда има и објективног разлога да буде разочарана у неки наш систем вредности, а ипак се одлучи за тако хумани гест.

– Покушавам и трудим се да подржим и породице које одбију и које прихватају да дају органе. Међутим, као специјалиста нефролог имам контакта са породицама прималаца. Различито људи реагују – неки су разочарани, неки стрпљиви и разумни. Различита су и очекивања од трансплантације, није увек све ружичасто, у свим центрима имате болеснике који би медицински могли да се трансплантирају, али не желе, јер сматрају да им је дијализа сигурна опција – каже др Лаушевић.

----------------------------------------------

Нема давалаца

Др Златибор Лончар је на челу тима који је урадио прве две успешне трансплантације јетре у овој установи, а недавно је за „Политику” потврдио да програм стоји, јер нема давалаца органа. То је наша реалност која ипак не сме да заустави програме трансплантације, сматра Лончар.

Кроз сличну ситуацију је прошао и тим професора др Миљка Ристића у Клиничком центру Србије: кандидата за трансплантацију срца су два пута позивали на клинику, а затим враћали кући.

– Позивамо кандидата одмах када добијемо сигнал да постоји потенцијални донор. Два пута је било узалуд, али разумеју то наши пацијенти. Било је посла за психолога, који је обавезан члан тима – каже др Ристић.