С флоскулама у рат

Америчка спољна политика све више се заснива на флоскулама, а све мање на дипломатској вештини. Овакав закључак се намеће ако се макар и овлаш погледа на то шта се данас дешава на међународнополитичкој сцени и где све вашингтонска администрација проналази "непријатеље демократије и западних вредности".

На изразе попут "хладни рат", "отпадничке државе" или "осовина зла" већ смо увелико навикли и ми и америчка нација, којој су овакве кованице превасходно намењене. Али пошто су речи, прилично, потрошна роба, недавно је смишљен и нови термин за неподобне – "балистичка ракетна тријада"! Односи се, наравно на Русију, Кину и Иран – земље на које запослени у Пентагону гледају са највећим подозрењем и чије ракетне планове доживљавају као историјску претњу. Поменути термин је ваљда и нешто од чега би поштеним западњацима у тренутку требало да се одсеку ноге, а непријатељу одмах да буде јасно да су његове зле намере прочитане и да следи силовит одговор.

У кругу моћних

Истини за вољу, мора се признати да поменути трио већ извесно време не сарађује са Вашингтоном онако како то Американци очекују. Превише је ту самосталности, жеље за јачањем сопствене војне силе, ширења стратешког утицаја... Од пада Берлинског зида и пропасти Совјетског Савеза, па до скоро, све је било много једноставније. Постојала је само једна суперсила (САД) и свет је (уз понеки "испад" домаћина Беле куће који се обично завршавао погибијама десетина хиљада невиних људи и уништавањем њихових држава, негде подаље од америчког тла) углавном живео у миру и благостању. Ствари се, међутим, мењају.

Русија и Кина су свесне да њихова стратешка моћ ни издалека не одговара економском и људском потенцијалу који поседују. У Ирану се воде истом логиком. Све три поменуте земље, као уосталом и Северна Кореја, схватиле су, такође, да је у данашње време војна сила најбоља улазница у круг оних који владају светом, али и светским тржиштима.

Недавна опомена руског председника Владимира Путина да би, уколико дође до размештања америчких ракетних система на просторима старог континента, одговор Москве могао бити адекватан и врло неповољан по Европљане, зачињен је и податком да је највећа држава на свету спремна да до 2017. у развој нових бомбардера, ракетних система и тенкова уложи 200 милијарди долара!

Сличне најаве стижу и из Кине која је пре неколико месеци већ показала како се простим гађањем комуникационих сателита у космосу може парирати "великом брату" са друге стране Пацифика. Сем тога, кинески војни стратези не крију да се више неће задовољити изградњом само дефанзивних ракетних система. Доктрина "првог и превентивног удара" и овде је све омиљенија тема.

Ни у Ирану не седе скрштених руку. На страну њихови планови развоја нуклеарног потенцијала, али технолошка спремност ове земље да ускоро (макар и уз свесрдну помоћ Русије и Северне Кореје) лансира ракету која би могла да досегне чак и европски континент веома је присутна. То би већ представљало директну и отворену претњу америчким интересима на Блиском истоку па и шире, а то последично значи и мање јевтине нафте за увек гладне потрошаче у САД.

Незгодна понуда

Недавна понуда руског председника Путина америчкој страни да уместо изградње радарских система у Европи способних да прате евентуални ракетни напад из Ирана за ту сврху искористе већ постојећу радарску станицу у Азербејџану – додатно је искомпликовала ствар. Како пише војнополитички експерт Александар Храмчихин, а преноси руска новинска агенција РИА Новости, станица у Габали у потпуности одговара ономе што желе САД. Осим у једној ствари: не може да контролише руску територију.

Другим речима, уколико би у Вашингтону одбили Путинов предлог, признали би да администрација као свог главног непријатеља види Русију, а не Иран. Последично, Американцима би била натоварена непријатна улога глобалног распиривача ратног сукоба. Адекватан одговор на иницијативу Москве којом је, прем мишљењу стручњака, опасно начета и америчка војна стратегија, није лако наћи.

Како у новим околностима размишљају у САД вероватно се најбоље види из коментара аналитичара Фреда Стејклбека који је недавно пренео угледни "Вашингтон тајмс". Стејклбек каже: "Свет је несигурно место, више испуњено питањима него одговорима. Имајући то у виду САД морају да искажу технолошку генијалност, светско лидерство и истрајност неопходну да би се супротставиле огромним геополитичким изазовима који леже пред нама. Једино са таквим чврстим одговорима свет ће бити способан да превазиђе разлике и стално растуће претње од стране нација које у будућност гледају са врха балистичке ракете."