Они више не постоје

Лепо је имати пријатеље. Лепо је имати и пријатељице. Из њихових уста до нас допире ветар речи са зрнцем песка на дну, од кога, током заједничког испијања очеве ракије, чиваса или Виборове вотке (или можда свега тога заједно) може настати нешто дивно, као бисер, нешто ретко, као сир црне козе, или нешто страшно, као прича која следи. Али никада: ништа. Зато су нам ти људи пријатељи, а те жене, пријатељице.

Ево приче коју ми је испричао пријатељ: на једној славистичкој катедри у ЕУ један студент је имао проблем да докаже једном професору да је Црњански српски писац. Професор га је стално исправљао: Црњански није српски, већ мађарски писац (јер је рођен у Чонграду – Мађарска, тачније ондашња Аустроугарска), односно југословенски писац (јер није живео у Србији, већ у Краљевини СХС, односно Југославији). Препоручено му је да за потребе рада прихвати сугестију професора. Студент није пристао.

Разуме се, и даље постоји неколико страних слависта, одличних познавалаца српске књижевности. И даље има вредних и преданих преводилаца. Њима је упућена захвалност и поштовање и ово није прича о њима. Али јесте прича о процесу који је у току: већ дуже времена до мене допиру гласови како се славистичке катедре или затварају или реформишу тако да у њима главни предмет не буде књижевност већ тзв. свакодневни живот. Дакле, није важна српска књижевност, што ће рећи Црњански и Андрић, већ чињеница да пијемо шљивовицу, једемо бурек и разбијамо се по сплавовима на различите начине. Шљивовицу је као свој национални бренд на Западу заштитила (ако се не варам) Словенија, бурек је – зар не? – одувек био турски, а сплавови су по природи ствари неутемељени и склони сеобама. Преостаје нам да закључимо да је оно на сплавовима, а између словеначке шљивовице и турског бурека, нека гомила нечега, што заправо и не постоји као самосвојан ентитет. Оно што иза тог нечег остаје, тих неколико писаца, расподелићемо поштено између живих народа и мртвих држава. Укратко: славистичке катедре у једном делу света постају балканолошки институти. У чему је разлика, упитаће се просечни српски доктор (сумрачних) наука са било ког од вечерњих факултета. Па ево у чему: први су се бавили српском књижевношћу и историјом, други се баве овдашњом територијом, природним ресурсима и обичајима домородаца који територију насељавају. Први су образовали преводиоце, поклонике друге, националне (тј. наше) културе, пријатеље једном речју; други регрутују компрадоре или подучавају локалним обичајима трговце, мисионаре и војнике. Први нас сматрају као себи равне, други нас виде као складиште ресурса. За прве је добро што постојимо. За друге би било боље да нестанемо, али да ништа вредно не понесемо са собом.

И заиста, на то непостојање пристајемо када на овакве процесе одговарамо одмахивањем руке, као да је у питању нешто неважно. Да ли се Црњански сипа у резервоар? Не. Па кога онда брига? Али такав домородачки коментар, који се гади свега што не може да поједе, попије или оплоди (да цитирам једног писца из суседне књижевности) припада онима о чијем се престанку постојања неће приповедати приче, попут оне Живојина Павловића о бранитељима Београда из Великог рата. Они ће нестајати или одумирати у тишини. За нас остале, који у пркос свему и у инат свима, још постојимо, важи једна старовинска српско-светска поука која се да наслутити из ове приче: не зови никога да ти тумачи снове ако имаш поред себе принцезу Атех.

www.slobodanvladusic.net