Oni više ne postoje

Lepo je imati prijatelje. Lepo je imati i prijateljice. Iz njihovih usta do nas dopire vetar reči sa zrncem peska na dnu, od koga, tokom zajedničkog ispijanja očeve rakije, čivasa ili Viborove votke (ili možda svega toga zajedno) može nastati nešto divno, kao biser, nešto retko, kao sir crne koze, ili nešto strašno, kao priča koja sledi. Ali nikada: ništa. Zato su nam ti ljudi prijatelji, a te žene, prijateljice.

Evo priče koju mi je ispričao prijatelj: na jednoj slavističkoj katedri u EU jedan student je imao problem da dokaže jednom profesoru da je Crnjanski srpski pisac. Profesor ga je stalno ispravljao: Crnjanski nije srpski, već mađarski pisac (jer je rođen u Čongradu – Mađarska, tačnije ondašnja Austrougarska), odnosno jugoslovenski pisac (jer nije živeo u Srbiji, već u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji). Preporučeno mu je da za potrebe rada prihvati sugestiju profesora. Student nije pristao.

Razume se, i dalje postoji nekoliko stranih slavista, odličnih poznavalaca srpske književnosti. I dalje ima vrednih i predanih prevodilaca. Njima je upućena zahvalnost i poštovanje i ovo nije priča o njima. Ali jeste priča o procesu koji je u toku: već duže vremena do mene dopiru glasovi kako se slavističke katedre ili zatvaraju ili reformišu tako da u njima glavni predmet ne bude književnost već tzv. svakodnevni život. Dakle, nije važna srpska književnost, što će reći Crnjanski i Andrić, već činjenica da pijemo šljivovicu, jedemo burek i razbijamo se po splavovima na različite načine. Šljivovicu je kao svoj nacionalni brend na Zapadu zaštitila (ako se ne varam) Slovenija, burek je – zar ne? – oduvek bio turski, a splavovi su po prirodi stvari neutemeljeni i skloni seobama. Preostaje nam da zaključimo da je ono na splavovima, a između slovenačke šljivovice i turskog bureka, neka gomila nečega, što zapravo i ne postoji kao samosvojan entitet. Ono što iza tog nečeg ostaje, tih nekoliko pisaca, raspodelićemo pošteno između živih naroda i mrtvih država. Ukratko: slavističke katedre u jednom delu sveta postaju balkanološki instituti. U čemu je razlika, upitaće se prosečni srpski doktor (sumračnih) nauka sa bilo kog od večernjih fakulteta. Pa evo u čemu: prvi su se bavili srpskom književnošću i istorijom, drugi se bave ovdašnjom teritorijom, prirodnim resursima i običajima domorodaca koji teritoriju naseljavaju. Prvi su obrazovali prevodioce, poklonike druge, nacionalne (tj. naše) kulture, prijatelje jednom rečju; drugi regrutuju kompradore ili podučavaju lokalnim običajima trgovce, misionare i vojnike. Prvi nas smatraju kao sebi ravne, drugi nas vide kao skladište resursa. Za prve je dobro što postojimo. Za druge bi bilo bolje da nestanemo, ali da ništa vredno ne ponesemo sa sobom.

I zaista, na to nepostojanje pristajemo kada na ovakve procese odgovaramo odmahivanjem ruke, kao da je u pitanju nešto nevažno. Da li se Crnjanski sipa u rezervoar? Ne. Pa koga onda briga? Ali takav domorodački komentar, koji se gadi svega što ne može da pojede, popije ili oplodi (da citiram jednog pisca iz susedne književnosti) pripada onima o čijem se prestanku postojanja neće pripovedati priče, poput one Živojina Pavlovića o braniteljima Beograda iz Velikog rata. Oni će nestajati ili odumirati u tišini. Za nas ostale, koji u prkos svemu i u inat svima, još postojimo, važi jedna starovinska srpsko-svetska pouka koja se da naslutiti iz ove priče: ne zovi nikoga da ti tumači snove ako imaš pored sebe princezu Ateh.

www.slobodanvladusic.net