Ко се од кога брани

Европски савезници у НАТО одлучили су да почну са припремама за постављање антибалистичког ракетног штита не само у Пољској и Чешкој, већ и у другим државама чланицама, а све због могуће ракетне претње из Ирана и Северне Кореје. Будући да Вашингтон још није одговорио на недавну понуду руског председника Владимира Путина о заједничком коришћењу руске радарске станице Габала у Азербејџану, понуда се, наводно, још проучава, одлука НАТО-а додатни је корак могуће војне дестабилизације Европе. Јер, и лаицима из области физике јасно је да ако је Америка забринута због могућих ракетних, балистичких, претњи из Ирана и Северне Кореје, онда и нема боље локације за радарску станицу од оне у Азербејџану. Та локација напросто је идеална за рано откривање сваке евентуалне балистичке ракете повећаног средњег и интерконтиненталног домета која би полетела из Ирана.

Што се тиче ракета из Северне Кореје, Вашингтон већ годинама има радарске станице у Јужној Кореји, у Јапану, на пацифичким острвима, а недавно је са Хаваја у луку Адак на Алеутима, у подручје близу Камчатке, пребачен и радар великог домета смештен на морској платформи тешкој 50.000 тона, а који је коштао 815 милиона долара.

Дакле, америчка намера да се у Пољској и Чешкој до 2011. године изгради антиракетни штит и постави десет ракета пресретача није мотивисана страховањем од евентуалних ракета из Ирана и Северне Кореје, јер закони физике јасно показују и доказују да ће те ракете пресретачи бити у функцији контроле и уништавања руских ракетних офанзивних система интерконтиненталног домета који користе северну руту у евентуалном нападу на САД. Како је та северна рута уједно и најкраћа за лет балистичких пројектила и једне и друге стране, ракете путују око 30 минута, тиме је уједно и најопаснија за одбрамбене системе једних и других. Но, оно што додатно брине руске стратеге јесте могућност и да се у силосе са америчким ракетама пресретачима на територији Пољске неопажено поставе офанзивне ракете које би до циљева на руској територији путовале не 30 минута, већ пет до шест минута. А то је онда стратешка предност од животне важности, предност првог нуклеарног удара на који противник једноставно нема времена да одговори, могућност уцењивања друге стране до границе ултиматума. То је онда и нова кубанска ракетна криза и свет на ивици атомске апокалипсе.

"Будући амерички систем противракетне одбране у Пољској и Чешкој биће усмерен против Русије и Кине", изјавио је још прошле године руски генерал-мајор у пензији Владимир Белоус, иначе водећи научник Центра за међународну безбедност при Институту за светску привреду и међународне односе Руске академије наука, и додао да "Американци желе да приближавањем границама Русије реше и главни задатак, а то је пресретање наших стратешких ракета на почетном делу путање, када узимају убрзање и када су најрањивије".

Но, изградња америчког антиракетног штита у Пољској и Чешкој повлачи барем још два додатна питања: шта ако пресретнуте севернокорејске, или иранске ракете са атомским главама буду срушене изнад територије Русије, и шта ако буду срушене изнад Чешке и Пољске? Еколошке, економске, војне и политичке последице? За све осим за САД? Може ли се сопствена безбедност градити на рачун безбедности других?

Председник Русије Владимир Путин, говорећи о америчким плановима за изградњу антиракетног штита у Европи, изјавио је пре неколико година "да би амерички лек могао да буде гори од болести".

Петар Белов из руске Академије за геополитику каже "да како свет буде више сиромашио, тако ће расти и притисак на Русију као на складиште природних ресурса, јер човечанство је ушло у бескомпромисну борбу за природне ресурсе, а ту су сва средства прихватљива".