Јавна какофонија

Да би се схватила стварност,није довољно рећи прво што вам паднена памет. На наше гледање на ствари утиче наша субјективност, па када различити субјекти говоре из своје перспективе, свима се све чини другачије, уколико се мало не потруде. У последње време све више се види да се ми нимало не трудимо у вези са тим и да је јавни говор обликован стихијом перспектива и интереса који више ниједну ствар не виде исто.

Недавно је ово стање ствари добило упечатљиву илустрацију у оцени политичке ситуације у Србији поводомсмењивања градоначелника Драгана Ђиласа. Док је он као главни проблем у Србији означио „диктатуру” првог потпредседника владе Александра Вучића, за известиоца ЕУ за Србију Јелка Кацина главни проблем Србије била је „неспособна опозиција”, док о диктатури није било ни речи. Извлачење на околност да је ЕУ спремна да зажмури на унутрашње прилике у Србији зарад Косова нимало не поправља ствар, него и ЕУ, као донедавни узор Србији, приказује као институцију чије су оцене реалности опортунистичке и произвољне. Нису другачије оцењене ни мере штедње представљене прошле недеље, а за које су се раније залагали сви актери. Данас је то за једне „спас од банкрота” а за друге „мере које показују да влада нема ни план ни људе способне да спроведу реформе”. Нови министар привреде Радуловић увео је, засад макар на речима, неке значајне новине у правцу веће транспарентности државних расхода, али за бившег министра (бившег министра разних ствари) Млађана Динкића, нови министар представља „потпуни промашај”. Динкић се није дао импресионирати транспарентношћу.

Али, немамо ми само проблем с вредносним оценама које се радикално разликују од власти до опозиције него и са обичним чињеницама о стварности. Док један економски новинар тврди да смо ми једина земља у којој су плате у јавном сектору веће него оне у приватном, други тврди сасвим обрнуто, да су плате веће у јавном сектору у свим државама региона и већини држава ЕУ. Влада је установила да запослених у јавном сектору има много више него што је очекивала. Мислили су да их има 550.000,а сада ће се можда испоставити да их је и свих 700.000. Откуд ових 150.000? Зар нису досад, макар када су исплаћивали плате, приметили да их има 150.000 више него што претпостављају? Сва срећа да нам вођење рачуна о реалности није јача страна, тако да ћемо и ову промену прихватити као нормалну. 150.000 запослених мање-више,ко би се сада с тимбактао.

Опозиција из горње изјаве Јелка Кацина и даље има проблема са перцепцијом реалности. После фазе критиковања ДС, затим предлагања заједничког деловања, лидер ЛДП Чедомир Јовановић најавио је и могуће разговоре са СНС и Вучићем. И ови ће разговори по свему судећи бити успешни као и разговори у оквиру опозиције, који су се досад одвијали по принципу глувих телефона, на пример из ДС нешто кажу, а у ЛДП се „праве да не чују”. Сада Јовановић каже да има обавезу да Вучићу објасни „зашто су нам потребни нормални избори” и зашто „ова влада нема никакву снагу за суштинске промене”, што су оцене које ће Вучић, наравно,оберучке прихватити.

Можда главни проблем с перцепцијом реалности странке опозиције имају онда када замишљају да су они „увек били у праву” и да је то и даље позиција са које могу наступати према владајућим странкама и јавности. Ово уверење да је ситуација у Србији иста као она пре десет година,када је било довољно обећати бољу будућност после нужне и болне транзиције и указати да би било страшно када би стари социјалисти и радикали поново дошли на власт – продукује главнину неспоразума с реалношћу некада „грађанских” и „демократских” странака. Лустрацији и транзицији као механизмима за опстанак на власти рок је истекао још оснивањем СНС,уз одустајање од радикалског програма и с почетком оштре економске кризе. Странке које и данас инсистирају на томе да би онетребало да буду на власти јер су оведругенеприхватљивеи да транзицију треба још и убрзати,а не преиспитивати, у оштрој су супротности са духом времена.

Воз лустрације и транзиције не само да не води у бољу будућностнего је прошао. А наша опозиција га још чека и чуди се што са њом на станици има све мање људи. Они су код колосека који се поклапа са њиховим интересима и у принципу им је свеједно ко ће бити тај ко ће се заложити за њих. Има ли кога?

*Уредник портала dvogled