Животи иза решетака

Представа „Бизарно” редитељке Снежане Тришић, настала на основу драме Жељка Хубача, сачињена је од три трагикомичне приче које се дешавају у новобеоградском солитеру. И текст и представа су дати у маниру новог брутализма, европског стила у драматургији развијеногсредином деведесетих година, са којим деле специфичности бављења ликовима са маргине, наркоманима, убицама, самоубицама, криминалцима, затим директног означавања насиља, фрагментарну форму, као и упадљив утицај филма, радикалнијих поетика Квентина Тарантина или Денија Бојла. Режија Снежане Тришић није бежала од сценских суровости, напротив, оне су на сцени врло експлицитно просуте. Оно што је редитељка донела ново и што је посебно вредно у њеном читању, јесте укључивање поетичних призора који уносе драгоцене симболичке тонове. На пример, невербалне међусцене у којима се глумац Никола Вујовић мучно копрца на сајли, у ваздуху, снажна су допуна основној сировости радње, њихова контратежа, интригантни поетички коментар.

За врло позитиван утисак о овој црнохуморној представи највише су заслужни изузетни глумци – Игор Ђорђевић (Мартин, Рили, Дејан), Никола Вујовић (Ђиђа, Саша, Гага), Милош Ђорђевић (Воја, Милан, Бикса), Соња Милојевић (Катарина, Мајда, Светлана), Сузана Лукић (Мина, Ксенија, Ива). Они су утрчавали из лика у лик и посвећено градили психолошки веродостојне портрете жртава пакла ратова деведесетих година, људе који су отишли у емиграцију или бесповратним путем насиља и криминала, при томе заиста виртуозно износећи многобројне потребне трансформације које фрагментарност текста и одвојеност прича захтевају. Сценски простор је потпуно бео и кос, са метафоричким значењем пада, али оптимистички обојеног (сценограф Дарко Недељковић). Бучна музика трубача је у корену ритуала ужаса, она као да диктира зверско понашање ликова, чиме се алудира на ужас утицаја политички искривљене националистичке реторике (композитор Срђан Марковић).

Представа „Трпеле“ такође поставља друштвено контекстуализовани проблем насиља. Текст Милене Деполо и Бобана Скерлића настао је на основу документарних садржаја, стварних исповести седам жена које су претрпеле физичко насиље у брачним и другим блиским односима са мушкарцима и које су све завршиле у затвору јер су више или мање нехатно одлучиле да узврате насиљем. У првом делу се нижу трагичне приче ових жена, цртице о љубавима које су се претвориле у безизлазне вртлоге пакла: Дуње, популарне градске девојке која случајно упада у вртоглави лавиринт опсесије једног психопате, Грозде, једноставне сеоске жена која је постала предмет насилништва свог мужа због њихове немаштине, Купине, студенткиње у вези са тридесет и шест година старијим професором итд. Њихове појединачне приче су у представи уоквирене поднасловима који се најављују на микрофону, што за последицу има театрализацију, стварање од њихових случајева неке врсте споменика, ознаке сећања на породичне (и друштвене) трагедије. У другом, краћем делу представе, сликају се последице насиља које им је чињено, њихова узвраћања удараца и затворска искуства која су им обезбедила неку врсту бизарне сигурности, увела ред у животе, дала им шансу да сперу грехе и да пронађу себе.

Редитељски приступ Бобана Скерлића је сведен и утемељен у психолошкој продорности игре глумица, Иване Николић, Данице Ристовски, Јадранке Селец, Милене Павловић-Чучиловић, Наташе Марковић, Слађане Влајовић и Милице Зарић. На празној сцени, аскетски дизајнираној, пред решеткама које су све време присутне, са симболичким значењем немогућности избављења из затвора, конкретно и метафорички схваћеног, глумице потресно представљају жене различитих типова и порекла (костимограф Татјана Радишић, сценограф Бобан Скерлић). Непосредна минималистичка експресија је зачињена стилизацијом, нарочито функционалном у приказима насиља. Уведени су и сонгови (композитор Ања Ђорђевић), као поље утехе жртвама, али и једно од средстава естетизације које од документарних материјала ствара уметничко позориште.