Неподобни црвенокошци

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Редскинс је америчком фудбалу оно што су Црвена звезда или Партизан у нашем: најпознатији спортски бренд. Додуше, кад се овде каже „фудбал” мисли се на сасвим другачију игру од оне у Европи, за коју у америчком енглеском постоји и посебна реч, „сокер”. Америчка верзија фудбала је знатно грубљи рагби, нешто налик међусобној борби гладијатора у арени, у специјалној опреми, са шлемовима и грудобранима. Спретне руке су подједнако важне као и брзе ноге, а нема ничега налик на оно додавање „ја теби, ти мени” на нашим стадионима.

И још нешто: овдашњи стадиони су увек пуни.

За разлику од Звезде или Партизана, Редскинси су освојили само пет националних титула, али су упркос томе један од три професионална клуба који највише зарађују. „Форбс” је прошле године вредност овог тима проценио на 1,8 милијарди долара.

Званично, они су Вашингтонски редскинси, али стадион им је на периферији престонице, у држави Мериленд, а управа у суседној Вирџинији. О Редскинсима се последњих недеља доста пише и на страницама које нису спортске. Тема је такође неспортска – њихово име.

У преводу „редскинс” значи „црвенокошци”, што је име које су бели колонизатори Америке давали домороцима које су затекли, а које су у свом освајању „Новог света” брутално етнички почистили. Пре Колумбовог открића новог континента, у Северној Америци је било око 25 милиона становника, подељених у стотине племена различитих култура, без писаног језика, али са сопственим законима, поезијом и историјом, својим играма и ритуалима, па и друштвеним везама које су биле на вишем нивоу од оних у европској цивилизацији.

„Црвенокошци” је био и презриви појам за оне којих се треба решити, јер су, сукобљавајући се са белим освајачима, сметали. Сукоб је на крају решен тако што су индијанска племена смештена у резервате, а данас, од само нешто мање од три милиона припадника „индијанских нација”, како гласи званична терминологија, 70 одсто је асимиловано и живи у урбаним подручјима.

Индијанска имена за спортске клубове у моду су ушла почетком 20. века, из маркетиншких разлога: требало је истаћи спортску агресивност и виталност, особине приписане домороцима. Али током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у јеку борбе за грађанска права, од око 3.000 „индијанских” тимова, две трећине је променило имена, уважавајући осетљивост оних од којих су „позајмљена”.

Редскинси нису били у овој групи покајника. Остали су верни свом имену усвојеном још 1933. Име им је дакле традиција – али много оспоравана.

Многобројне организације америчких Индијанаца сматрају да их оно понижава. Посебну осетљивост у овом погледу показало је племе Онеида (припадници Конфедерације Ирокеза), који су 1990. поднели судску тужба са захтевом да Редскинси нађу друго име.

У првом степену пресуђено је у њихову корист, али је виша инстанца закључила да су Индијанци „закаснили” са овом жалбом, па је име остало. Врховни суд је потом одбио да овај предмет узме у разматрање.

Контроверза је поново распламсана ове године, када је демократа Винсент Греј, градоначелник Вашингтона, наговестио да би име могло да буде проблем ако би тим одлучио да се и званично региструје у главном граду.

То је покренуло велику дебату, у коју се умешао и председник Барак Обама изјавом да би он лично, ако би био власник тима, размислио о промени имена.

Председниково мишљење није међутим импресионирало власника Редскинса Денијела Снајдера, који се зарекао да ће име остати, јер је „неодвојиви део тимске историје и традиције”. „Црвенокошци”, додао је, није уосталом „етикета”, већ „знак части”.

Позвао се и на многобројна истраживања која показују да је већина Американаца за то да се име не мења, а против тога, по њему, нема ништа ни 80 одсто Индијанаца. За свој став добио је и јавну подршку асоцијације индијанских племена Вирџиније.

Други табор је међутим изнео исто тако уверљив аргумент: „Шта је 80 година историје једног спортског тима према хиљадама година историје народа који су првобитни домаћини северноамеричког континента.”

Онеиде, којих данас има око 45.000, сматрају да су истраживања на која се позива Снајдер сумњиве методологије и да, уосталом, нису ни битна: за њих је то име расна увреда и то је довољан разлог да не може да опстане.

О спору су написани и многи новински уводници, Онеиде су испословале да се у Конгресу сачини нацрт закона који би власника Редскинса натерао да се одрекне спорног имена, али су мале шансе да уђе у процедуру.

У жељи да чујем мишљења Американаца о овоме, на веб сајту „Харо” који је посредник између репортера и извора, поставио сам питање – ко је у праву?

Међу првима се одазвао Чед Дион, професор расних односа са Универзитета Пенсилваније. По његовој оцени, име Редскинс је „било веома проблематично од самог почетка, јер је део предрасуда и дубоко укорењених стереотипа који у 21. веку не би требало више да се толеришу”.

Фара Паркер, консултант за односе са јавношћу, која је ту каријеру почела у лосанђелеским Лејкерсима, написала ми је да су по њеном уверењу спортови дуго служили као ујединитељи култура, религија и људи различитог друштвеног и економског порекла. Због тога сматра да Редскинси и други тимови сличних имена, треба да размисле колико су на овај начин „грађани света”. „Одрицање од имена које је дуго препознатљив бренд у почетку може да изазове стрепњу и панику, али једна храбра акција у том погледу у исто време може да буде допринос стварању нове, моћне дефиниције корпоративне одговорности.”

Марк Хорнер, који је, по мајци из племена Чоктав, полуиндијанац, истиче, пак, да уопште није битно то што председник сматра да о спорном имену треба размислити. Редскинси су бренд са сопственим наслеђем, а већина младих у њиховом имену не види никакву расну конотацију. „Они су данас само један фудбалски тим и ништа више од тога. Нису им потребни притисци политичара.”

Шон Радвански има једноставан рецепт како да се проблем превазиђе: „Они су међу пет највреднијих спортских франшиза света, па ми се чини да навијачи немају ништа против имена. Уосталом, нека о томе људи гласају својим (не)доласком на стадионе и новчаницима.”

Чини ми се да су сви у праву, али да је, са становишта некакве историјске правде према америчким Индијанцима, најбољу дијагнозу поставио Роџер Сајмон у коментару на сајту „Политико”: „Узели смо им континент, а за узврат им дали болести, алкохол и резервате, па заслужују бар да им оставимо њихов понос.”