Проклетство петог октобра

Баш као оног октобра 2000, када је горела скупштина, и ових дана сам се разболео. Надувени синуси, плућа као ковачки мехови, бол у костима као кад ме прегазио ваљак, ватра у очима и сипљиво грло као да сам прогутао гребене*. Све је исто као пре тринаест година. Осим што ме једномерна цикличност слабљења мог тела с годинама које нижем као дете осушене шипурке на ланени конац, сваке године опомиње да сам све старији и све уморнији. Кад ме ухвати трлема**, кад ме исцрпљеност, прехлада и вирус оборе у кревет, сваке године по правилу морам да одлежим дуже него прошле.

Тог октобра 2000. температура ме баксузно дрмала само три дана. Таман толико да ми не дозволи да постанем саучесник историје, да ми ускрати да се упишем у првоборце петог октобра. Постиђен и посрамљен што сам у том револуционарном тренутку са облогом од комовице као баба лежао у кревету, већ сам неколико пута признао да тог дана када је Велимир Илић заводио ред на београдским улицама, када су кроз нагореле прозоре нашег парламента изношени највреднији акварели чувених српских сликара, када је исписивана нова историја европске демократије на наш начин – ја нисам био на платоу испред скупштине. О Боже, какве ли срамоте? Колико ме је то касније коштало – сам сам најбоље искусио. Без икаквог видљивог доприноса историјским демократским променама био сам осуђен да са стране као маче око џигерице пуко преживљавам, и гледам како се даље кроји историја и пуне џепови. Како се продају и приватизују цементаре, трговински ланци, фабрике, пољопривредна добра, биоскопи. Како нови бизнисмени са жутим краватама око врата уз благослов осокољених лидера удружене демократске опозиције у спрези са прљавим новцем, мафијом и смутљивцима разних фела черече, цеде, газе, пљачкају и упропаштавају Србију, њену економију, ресурсе, банкарски сектори посредно, здравство, образовање, културу.

Веровали или не, извесном Мајклу Хадсону из Међународног конзорцијума независних истраживача, који је пре неки дан изјавио да је од 5. октобра из Србије изнесено око 51 милијарда долара –катастрофалне последице и исходе пљачкашких похода под заставом демократске власти – још дуго ћемо болно осећати.

Нека је мир и покој души онима којих више нема, попут Зорана Ђинђића и Владана Батића,чија ће дела, каква год била, некада одредити независни и истинити суд историје. Али, да ли се они чеони носиоци петог октобра, који су хвала богу живи и здрави, макар мало стиде? Да ли их је срамота што су изиграли, изневерили наде, омаловажили и оскрнавили једну у бити велику и часну идеју? Идеју демократије, социјалне правде и слободног друштва. Или је за све крив Легија? Да ли данас загледани у сопствена конта у банци и она по офшор зонама у свету, ушушкани у виле и квадрате које су у међувремену легализовали, заваљени у дубоке фотеље тзв. председника, власника и директора својих компанија, плантажа, фабрика, пољопривредних добара – да ли макар мало поцрвене кад се загледају у огледало? Шта виде тамо? Да ли чувају аудио и видео-снимке својих ватрених говора на митинзима пре десет и више година масама верујућих у боље и праведније?  Да ли сањају њихова лица и њихова скандирања? Да ли се плаше да би ти исти могли ових дана да им дођу пред куће у којима живе? Гладни, голи, боси, преварени, покрадени и ојађени.

Бојим се да је ђаво однео шалу. Неки лидери петог октобра, препаковани у нове дезене и нове коалиције – и даље су на власти. Програми и статути њихових странака нису битни – може свако са сваким, може шут са рогатим, само да се задржи делић власти и привилегија. Тек толико да се не буде превише далеко од ватре на којој су навикли да се греју, од буџетских благодети и пара пореских обвезника.

Они који нису успели да се на време додворе новој власти перманентно су у настојању како да јој дохвате скуте. Или су у кооперативној, конструктивној, бенигној опозицији, ушушкани у јавна предузећа и државне институције,у велике посрнуле спортске системе, у асоцијације и агенције, уз лепе принадлежности и дату омерту владајућој гарнитури да неће таласати, да ће када затреба бити кооперативни. Узгред – ако и постојинека кривична пријава где се помињу њихова имена – са њом се у најмању руку неће журити.

И тако, као и оног октобра пре тринаест година, историја је опет прошла поред мене. Ничим нисам допринео доласку на власт народњачке коалиције, то јест СНС-а. И поново, као маче око џигерице, могу само да гледам шта се ради. Сви они, по хоризонтали и вертикали, који су аплаудирали, седели на стиропору, који су главом без обзира бежали из земунског магистрата под окриље нових (старих) лидера, који су затирали и забашуривали своје Јулске политичке биографије, који су лепили плакате, пекли волове, који су гневни на бившу власт што их је хапсила и кривично гонила, јурцали по селима и градовима Србије и од куће до куће објашњавали сељацима и грађанима како ће покренути Србију и какве ће благодети доћи када они дођу на власт, сви они су заслужно распоређени: У локалне самоуправе, у министарства, у управне одборе јавних предузећа, у агенције, у институције културе, у спортска и ловачка друштва…Имају своје секретарице, возаче, кабинете и своје принадлежности. Понеки од њих имају и личне, персоналне бројеве мобилних телефона на које се директно јављају њихови лидери. Био сам присутан у једној београдској кафани када се један гасирани активиста хвалио како нема те ствари коју он не може да заврши, како може кад год му се ћефне да позове првог потпредседника Вучића, и како му се он обавезно јавља, сем кад је у Америци...

Али, руку на срце, овог октобра у Србији је нешто стварно веома лепо. Време. Михољско лето је српским сељацима дало прилику да са њива, пашњака и винограда покупе добру, једру бербу и летину. Богу хвала – макар глади неће бити…

*алатка за чешљање вуне

**болест са кашљањем