Друга петолетка

Прослава јубилеја СНС-абила је прилика да председник те странке и први потпредседник владе Александар Вучић у јавним обраћањима сумира пређени пут и најави будуће кораке. Први и најважнији циљ који је истакао гласи – економија, економија и економија.

Ако је и помињана, борба против корупције која је у првој петолетки истицана као примарни циљ и предуслов друштвеног развоја, овога пута није била у фокусупажње. Можда ће неко ово тумачити као заокрет у политици СНС-а. Наиме, уместо главног непријатеља – јер су бизнисмени били кључни актери свих спорних приватизација – приватни сектор се сада истиче као „најздравији део друштва”. Међутим, ближе је истинида је ово израз доследности и континуитета у политици ове странке која себе позиционира као неоконзервативну партију десног центра по угледу на британске конзервативце или немачкиЦДУ.

Другим речима, борба против корупције представљала је нужну фазу ради придобијања популарности неопходне за реализацију циљева и мера које се најављују за опоравак привреде. О томе какве мере једна неоконзервативна странка може да предложи не треба трошити пуно речи. Заправо, најкоректније је ако се истакну кључни елементи Вучићевог погледа на мере за „спас наше економије”.

Пре свега, као главни узрок економских недаћа истиче се то „што смо деценијама трошили оно што нисмо зарадили”. Оваква формулација јасно имплицира да одговорност за кризу сносе сви, а то онда оправдава мере које ће трпети огромна већина становништва. У том смислу,какве год биле,мере нису неправедне. Међутим, осим тога, оне се представљају и као нужне јер, истиче се – „немамо избора”. Звучи познато – они који се у то време нису родили могу у филму о „Челичној леди” да чују исте те речи – there is no alternative.

Баш као што је Маргарет Тачер као једну од најважнијих почетних мера спровела укидање субвенција за непрофитабилне руднике, тако Александар Вучић кажеда „једна од кључних мера јесте смањење субвенција пре свега за наша предузећа у реструктурирању, за нека јавна предузећа”.

Без тих мера, тврди се, Србија клизи у аргентински сценарио, а то значи „да не бисмо имали више новца за војску и полицију, хаос на улицама, да не бисмо имали за лекове”. Мада указује на реалне опасности које прете држави која нема новца за војску и полицију, иза ових речи може се наслутити и далекосежни циљ реформи. Реч је о стварању тзв. минималне државе чији је првенствени задатак да финансира репресивни апарат и обезбеђује услове за „профитабилан бизнис”, а од обичних људи се очекује да у том оквиру брину о себи и траже посао.

Чак и овако сумарно представљене, ове идеје јасно сведоче за који ће се пут залагати СНС у другој петолетки свог постојања. Да ли је то добро, каквесу очекиване, а каквенеочекиване инежељене последице оваквог избора немогуће је представити на страницама једне колумне. Уосталом,о тим питањима написано је стотине и хиљаде озбиљних научних студија и анализа током три претходне деценије. Несумњиво је, међутим, да се као последица тих мера британска економија опоравила, али су остала забележена и сведочанства оних који су платили цену тог опоравка. Ево једног од њих: „Једва смо имали за храну, али она (Маргарет Тачер) није марила. Многима је живот претворила у пакао. Изгубили смо куће због дугова и никад се нисмо опоравили. У Лондону су мислили да је све у реду, она је бринула о богатима, а не о радничкој класи...”

Но, треба рећи да постоје и огромне разлике између Србије данас и Британије осамдесетих година XX века. Није реч само о разлици између мале периферне државе и бившег центра највеће светске империје. Мислим, пре свега, на отпор који су у Британији пружили добро организовани синдикати и ривалска (тада) Лабуристичка партија. Србији је данас, с једне стране, много теже да поднесе овакве мере јер је у сваком погледу знатно крхкија. С друге стране, у Србији је моћ синдиката готово занемарива, а кључни политички такмаци јавно или прећутно изражавају сагласност с предоченом визијом.

Наиме, ако се од декларисано либералних партија и очекује да јавно подрже најављене економске мере, изненађује пасиван или афирмативан став партија које у свом називу носе назив социјалистичка или заузимају место у социјалистичкој интернационали. Елем, мада није реч о директној реакцији на Вучићеве идеје, сасвим је недвосмислено да је Ивица Дачић према сопственом признању „на страни Вучића” и да ниједна велика ствар у држави није урађена а да се њих двојица о томе нису консултовали. С друге стране, упитана да прокоментарише најављене мере, портпаролка ДС је изнела некеопштеодговорекоји би били пригодни чак и да је Вучић најавио свеопшту национализацију приватне имовине и увођење радничког самоуправљања, истичући, међутим, да се и ДС залаже за јачање економије.

Све у свему, без значајног отпора других странака, уз снажну подршку међународне заједнице и велику популарност у бирачком телу, СНС данас може да чини шта год сматра да је најбоље за земљу. Ризик који тиме преузима је огроман. Но, основни проблем јестето што ако не успе у свом науму нико од постојећих политичких актера неће имати право да их напада за промашај. У том случају стварну алтернативу, не само СНС-у већ и читавом поретку, представљаће покрети радикалне деснице.

Ванредни професор Филозофског факултета у Београду