Искушења власти

Душан Катић, Прерово. Млад, леп, паметан, богат, на свему су му завидели његови вршњаци из села. Гимназијалац, партизан, министар за индустријализацију у новој, комунистичкој власти, Титов блиски сарадник. Генерални секретар председника Републике, члан Председништва, творац слогана "И после Тита Тито". Разгневио свог идола смехом; отеран са власти. До краја живота "безуспешни ловац на највећег сома у Ђердапској клисури".

Живот, заиста, за роман. Препун заокрета, изненађења, ретких разочарања. Рођен под срећном звездом, рекао би народ. Да ли? Стављајући тачку на сагу о породици Катић из Прерова, Добрица Ћосић је коначно стигао до свог циља: дефинитивног разобличавања суровог механизма теразија на чијим су тасовима историја и власт, макар се она, власт, показивала кроз место сеоског угледника, првака, и његов однос према сељанима, или кроз буквално владање народом, са свим привилегијама које се прво стидљиво а потом безобзирно користе као да по праву рођења, природно припадају. И док је у претходним романима о Катићима ову најсуровију тајну човековог живота пратио гранајући и разгранавајући причу, у најновијем, "Време власти II" ("Просвета", Београд, 2007), Добрица Ћосић се одлучио за исповест Душана Катића који, ухваћен у замку власти, пред крај свог живота покушава да схвати своје заблуде и њихове последице, постављајући увек изнова реторско питање: да ли је Историја победила Револуцију (сва велика слова су Ћосићева).

Јунак и Писац

Структура романа је крајње симплификована: Писцу (Ћосић) се јављају главни јунаци његових претходних романа, незадовољни тиме како их је представио. Потом  му супруга једног од њих, преминулог Душана Катића, ненадано предаје Катићев несређени рукопис, знајући да Писац спрема наставак претходног романа "Време власти". После неколико месеци ишчитавања, Писац се одлучује да одустане од својих, до тада исписаних страница књиге, и да приређену и незнатно дотерану Катићеву исповест под називом "Хроника наше власти или како смо постали оно што јесмо" објави као други део "Времена власти".

Мудри поступак, јер Писац, јасно је, не сноси кривицу за оно што Катић пише. А како Катић није литерата већ само релативно образовани (Другим светским ратом онемогућени интелектуалац) човек, у његовом рукопису има низ понављања, заморних детаља, осиромашене радње и само сећања, сећања, и ретких тренутака кајања.

Стога се најновије дело Добрице Ћосића чита више као субјективни документ о једној, конкретној, Титовој власти јер се – будући неспособан за последњу акцију, окретање ка себи самом и децидно "да" или "не" – Душан Катић врти у безумном кругу сталних (пре)испитивања, понављајући до бесомучности своје сумње. Оне, међутим, произлазе из стварних догађаја у којима су учествовале познате личности, од Тита и Јованке Броз преко најглавнијих поратних југословенских политичара, Кардеља, Доланца, Стамболића, Ђиласа и Ранковића, Коче Поповића, Мијалка Тодоровића, Марка Никезића… Одговорност за речи о њима припада Душану Катићу, не Писцу. А како је Катић невичан романсијерском поступку којем, уосталом, и не тежи, у његовој хроници комунистичке власти има и врло неделикатних детаља, посебно везаних за интиму Јованке Броз.

Има у "Времену власти, књига друга", баш када је реч о познатим личностима, доста занимљивости: то ће, најпре, задовољити (још живе) антикомунисте који су прошли кроз "топлог зеца" Титовог режима, антититоисте, Голооточане, разочаране револуционаре. И њихове потомке, дакако, ако нису променили ћурак наопако.

Фатални Смех

Можда ће у овом роману, делимично трактату о власти, своју зауставну тачку интересовања наћи и млади нараштаји, радознали за причу о једној власти о којој врло мало знају; кривицу за то блажено незнање сносе историчари. Радознали и за типове као што је био Душан Катић, који је за Тита жртвовао све. Пристајао је уз њега и повлађивао том Великом Обмањивачу, Великом Властодршцу (како га, када је смењен, зове) када је скидао главе политичарима у апсолутистичком маниру, и у измишљеним процесима. Катићево подржавање тог "политичког божанства" које сада, док безуспешно лови највећег сома на Дунаву, детронизује најгрубљим речима, иде до крајњих граница човечности: он бира да на Брионима опслужује у Титовим цезарским поступцима уместо да оде у Прерово, на сахрану мајке.

Монструозно? Свакако, према самом себи, не према власти којој се приклонио, најнесретнијим могућим, лагањем себе самог: остајем, јер имам Велики циљ, Идеју да после Тита – будем

Душан Катић је у сваком случају занимљива личност нашег савременог романсијерства: он је бескрупулозни човек, из једне перспективе. Из друге је јадник, ситни рачунџија који се нада великом добитку. И тајна његовог пада је јадна, иако он у својој Хроници читаоца до краја држи у релативној напетости о природи Смеха због којег га је Тито најурио из Ужичке 15. Тај фатални смех, изазван тужном сликом остарелог сујетног апсолутисте пре је проузрокован шоком, страхом да се идолу нешто не деси, него осветничким смејањем за све трпљење. Смех као подвиг, победа над једним немоћним старцем? Ни случајно! Јер, и после пада са власти, Катић нема снаге ни да у Дунав баци златну табакеру коју је добио од овог Великог варалице…

Има у "Времену власти II" дирљивих тренутака, углавном везаних за Прерово, за Србију, прираслу за срце Писцу. И ту је она основна снага на коју смо навикли у романима Добрице Ћосића. Њу налазимо и у изузетним скицама неких споредних ликова: пре свих, Црног, Катићевог ратног секретара Партије, који се разочаран повукао у самоћу и постао особењак јер за разлику од Катића ("Ја остајем Револуционар, то јест властољубац") није имао снагу за власт а веровао је да се против својих не треба борити. Ту је и професор Ставра Павловић који је Душана Катића задојио идејом револуције да би рат, у којем је ваљало доказати револуционарне идеје, провео у скровишту и свом ученику, бескрупулозном каријеристи, накнадно доцирао како власт квари људе…