Вештина критиковања

Различити поступци који људи чине код нас изазивају различите реакције. Неки поступци нам се свиђају, према некима смо равнодушни, а неки нам се у већој или мањој мери не свиђају. Када нам се туђи поступци у мањој мери не свиђају, тада их обично толеришемо, показујемо трпељивост. Управо реч „трпељивост” указује да иако не реагујемо, трпимо непријатност. Међутим, ако нам се туђи поступци не свиђају у већој мери, ако сматрамо да су угрожавајући и неправедни или да су из неког другог разлога неприхватљиви, тада можемо од друге особе захтевати да промени своје понашање. Критика јесте захтев за промену понашања.

У односима и комуникацији не важи закон узрока и последице. Наша критика не може бити узрок који ће натерати другога да промени понашање. Свако је одговоран за властите процене, одлуке и поступке, па и за последице које из тога настају. Како свако влада собом, наша критика је у ствари позив другој особи да размисли о неком свом поступку и да нешто промени: да одустане од датог поступка и да га не понавља у будућности.

Због тога је циљ критиковања да друга особа разуме и прихвати да греши, и да промени своје понашање. Људи се разликују тако да не можемо свакога критиковати на исти начин. Потребан је известан сензибилитет, разумевање конкретне особе у конкретној ситуацији. Веома је важно шта другоме кажемо, а још важније је како то кажемо. Зато је вештина критиковања важна социјална вештина која се учи и развија током живота.

Вештина критиковања полази од тога да критику увек треба усмерити ка понашању особе, ка ономе што ради или је урадила, а никада не ка самој особи. Када је усмерена ка особи, када се други као особа означи неком негативном етикетом, он ће то највероватније схватити као знак презира и непријатељства, и почети да пркоси.

Како особа која критикује увек изражава свој став, свој доживљај, критика је увек субјективна. Када неко критику поставља као нешто објективно: „Ти си ...”, „То је ...”, изазива другога да му се супротставити неком својом дефиницијом „објективне” стварности. Признајући другоме право на субјективност, критикована особа ће критику лакше прихватити ако је изнета на субјективан начин: „Смета ми ...”, „Лоше се осећам када ти ...”

Што је тачније и конкретније описано нежељено понашање, биће јасније особи како не треба да поступа. Некада јој помаже да сазна како би требала да поступа. Увек је непријатно и критиковати и бити критикован. Циљ веште критике је управо да код критиковане особе изазове довољно, а не превише, оне непријатности која мотивише особу да промени понашање. Што је већа вештина, то је мање непотребне непријатности повезане са критиком и конфликтима.