Самит високог ризика

Житељи европске фамилије знаће касно вечерас или тек сутра у зору у каквој ће заједници наставити да живе: у некој врсти лабавог федерално-конфедералног савеза или унији "са више брзина".

О томе ће одлучивати (и) овога пута лидери Европске уније, у изнуђеној ситуацији, коју су издраматизовала два национална референдумска "не" првом европском уставу 2005, француски и холандски.

Од тада се Унија нашла у блокади и готово хаотичној правној и политичкој ситуацији: упркос чињеници да је осамнаест држава већ ратификовало уставни документ, све је, наједном, враћено готово на почетак и ушло у тоталну неизвесност, која актуелни скуп лидера ЕУ, који је почео јуче у Бриселу, на крају немачког председавања, претвара у самит високог ризика.

Од његових одлука зависи разрешење оне дилеме с почетка овог текста, иако лидерима остаје и трећа могућност, да избегну изјашњавање у реским координатама "или – или" и "спас" пронађу у инерцији, која само одлаже проблем, али ништа не решава.

Тешко искушење

Канцеларка Ангела Меркел, којој је ово досад најтежи спољнополитички изазов, уставну деблокаду одредила је као стратешки и најважнији циљ немачког полугодишњег мандата који се управо завршава. Од првог јула "штафету" преузимају Португалци.

Из Берлина су последњих дана, у правој дипломатској грозници, драматично упозоравали на готово фаталне последице евентуалног фијаска у Бриселу. У последњи час су ублажили "катастрофичан" тон: ако не дође до сагласности око уставног споразума – већ се одустало од појма "устав" – неће бити пропаст света. Унија ће наставити да функционише, али највероватније по принципу "две или више брзина", са језгром у којем ће се наћи државе које су спремне на још дубљу интеграцију и додатно преношење националног суверенитета на европску раван, и оне које су зазорљиве према свему што би могло да води ка стварању европске "супердржаве".

Немачка замисао, и амбиција, јесте да се од практично пропалог устава спасе што се спасти може и унесе у нови уставни споразум који би, у наредних шест месеци, срочили представници влада двадесет седам држава у некој врсти међувладине преговарачке конференције.

У питању је битка с временом: нови споразум, који би требало да омогући ефикасно функционисање гломазног – двадесет седам држава и често различитих интереса – механизма, требало би да буде озваничен до европских парламентарних избора 2009.

Излаз из готово неизбежне парализе виђен је у промени система одлучивања и увођење, где год се може, већинског изјашњавања уместо обавезне једногласности.

И за усвајање таквог споразума, који би био лишен оних високих почетних уставних амбиција, потребна је, међутим, једногласност, до које је, како ствари тренутно стоје, тешко доћи. Пословично велики оптимиста, премијер Луксембурга са најдужим стажом у тој фотељи међу садашњим лидерима, Жан Клод Јункер процењује да су шансе да самит успе и пропадне једнаке – 50 према 50.

Пољацима су принцип "дупле већине" и одређивање "тежине гласова" за сваку чланицу уније понаособ трн у оку. Уверени су да то фаворизује веће чланице фамилије и обезбеђује превласт оној најмногољуднијој, Немачкој. Принцип дупле већине прописује да је нека одлука донета ако се за њу изјасни већина од 55 одсто држава која, с друге стране, "покрива" 65 посто укупног становништва Уније. Нови уговор, уз то, предвиђа да би Немачка, с обзиром на број становника, имала 17,5 одсто гласова, а Пољска осам.

Шпанска контра Британцима

Нису, наиме, само до последњег часа непопустљиви Пољаци, који прете употребом вета ако се не одустане од принципа "дупле већине" у одлучивању. Тај принцип, међутим, подржавају готово сви остали  – Чеси имају замерке, али не прете ветом – па је већ споменути премијер Луксембурга запретио да ће уложити вето против евентуалног кориговања овог принципа.

Свака радикалнија интервенција у оно око чега је једном постигнута сагласност, изазива, тако, нова варничења. Британци су, на пример, против увођење институције која би носила назив шефа дипломатије ЕУ са високим овлашћењима. Шпанци одмах ударају "контру": ако се у томе попусти Енглезима – шеф дипломатије треба да буде њихов човек Хавијер Солана – они ће ветом спречити увођење, макар само на две године, председника Европске уније: већ се лицитира да би то могао да буде ускоро "политички пензионер" Тони Блер.