Како постати дипломата у Вашингтону

Владимир Петровић, амбасадор Србије у Вашингтону, нашао се у Београду баш у октобру 2010. у време када је први пут у наш град долазила Хилари Клинтон, тадашња државна секретарка у администрацији Барака Обаме, али не да би учествовао у припремама за њен дочек и испраћај, већ у својству младожење. Клинтонова је дошла и прошла, а на свадбеном весељу амбасадора Петровића скупила се и позициона и опозициона елита Србије јер је младожења из тада владајућег ДС-а постао зет Оливера Антића из тада опозиционих напредњака, а као син Боривоја Петровића, некадашњег председника Скупштине Србије, имао је по очевој линији много гостију из СПС-а, тада коалиционог партнера ДС-а.

Са само тридесетак година, такорећи право с места службеника у дирекцији за трговину у држави Илиноис, Петровић се метеорски успео  на кључно место у дипломатији. Остало је неразјашњено зашто је, упркос многим општеважећим правилима, био изабран баш он.

На место број један у истој амбасади не долази нико с места број два, иако је ово правило у време претходне владе прекршено у Вашингтону, Москви и Риму. Пре него што је постао амбасадор, Петровић је десет месеци био на месту број два, на функцији министра саветника. У Америци је још од краја средње школе, мада су из његове званичне биографије избрисани тачни датуми и године које је тамо проживео на школовању и раду. Замерали су му да је он у ствари Американац, али се испоставило да је тамо стекао зелени картон и да је био у поодмаклом процесу стицања америчког држављанства када је његов животни пут пошао дипломатским водама, због чега се одрекао до тада стечених америчких докумената.

Тада, почетком 2009, из Владе Србије се објашњавало како ће Петровић, иако млад, својим везама у Чикагу довести српски државни врх до Беле куће, убрзати приближавање Србије Америци. Причало се да је добар с Рамом Емануелом, тадашњим шефом кабинета Барака Обаме, да је чак учествовао у Обаминој кампањи за сенатора Илиноиса, али и да је добар с некадашњим гувернером Родом Благојевићем који је због покушаја продаје Обаминог места заглавио у затвору.

Али вашингтонски и српски медији приметили су његову динамичност у земљи службовања на такмичењу шефова кухиња страних амбасада када је спремао рагу од шкембића и срнетине „према старом породичном рецепту”. Политички је био активан, посебно у родном Крагујевцу, на листи „Борис Тадић за бољи живот 2012. године”. Причало се да га демократе планирају за градоначелника Крагујевца.

Један функционер владајућег СНС-а је ових дана приметио како Владимир Петровић није испунио очекивања, а он на том месту остаје до децембра, што значи да је „смењен” после пет година на амбасадорској функцији, која обично траје три или четири године.

Није Петровић једини промашај наше дипломатије. После пада Милошевића, нове власти нису вагале кога ће послати у Вашингтон или су на тасове постављали погрешне тегове. Први је, после петог октобра 2000, Милан Ст. Протић постао представник тадашње СР Југославије у Вашингтону. Хвалио се да га су га на амбасадорско место поставили „другари из ДОС-а”, а не Војислав Коштуница, те да њега не треба ни да слуша ни да му полаже рачуне. Садашњи амбасадор Србије у Швајцарској, др. Протић је тада шокирао овдашњу јавност својим изјавама да неће допустити да „му ико соли памет”, да власт у Београду „нема политику”, да се против њега води „типична комунистичка харанга”, да му не пада на памет да „иде по пријемима”, већ само код „Буша или Колина Пауела” (тадашњег шефа дипломатије у администрацији Џорџа Буша) или да се бави економским питањима.

„Ми смо, руку на срце, власт освојили на улици, избори су били – декор”, тврдио је амбасадор Протић, по струци историчар, и себи је давао за право јер „револуционарна власт у свим сферама мора да се понаша мало другачије”. Смењен је шест месеци пошто је постављен, а у његовом профилу на Википедији пише да је до његовог брзог опозива дошло због тога што је јавно критиковао тадашњег југословенског председника Војислава Коштуницу и његову политику.

СР Југославија је 11. септембар 2001, дан када је извршен терористички напад на Њујорк и Вашингтон, дочекала без амбасадора у амбасади у Вашингтону. Прегањање ко ће доћи на то место трајало је скоро годину дана. О кандидатима је прво морало да гласа 18 представника ДОС-а па је тек после тога предлог ишао на савезну владу и потписивао је председник републике Војислав Коштуница. Стојан Церовић, новинар и тадашњи председник Управног одбора недељника „Време”, био је један од кандидата који је изгласан на председништву ДОС-а, али није имао подршку ни Коштунице ни Ђинђића, како тврди „Политикин” извор.

На крају је за амбасадора СРЈ у Вашингтону изабран професор на Економском факултету Иван Вујачић који је уживао поверење тројице кључних људи: Зорана Ђинђића, премијера Србије, Мирослава Лабуса, потпредседника савезне владе, и Војислава Коштунице председника СРЈ. На амбасадорском месту у Вашингтону остао је од 2002. до 2009. За то време представљао је три земље: СРЈ, Србију и Црну Гору и Републику Србију.

Они који познају интензиван дипломатски живот у престоници кажу да вашингтонска администрација по правилу воли да на амбасадорска места долазе личности које уживају поверење и познају лично најважније политичаре у својој земљи. Више од половине амбасадора у САД су политичке личности с добрим и тесним везама с врхом из својих земаља. Американцима је једноставније да на тај начин, без претераног броја посредника, комуницирају са страним државама.

Свакако, постоји и огроман број занимљивих „колатералних активности” које чине посебним живот у Вашингтону. Туристи могу често да крену у организовани обилазак страних амбасада у чијим одајама су изложени неки од најдрагоценијих уметничких предмета те земље, или да присуствују концертима и пројекцијама филмова. Привлачна је и манифестација амбасадорских кувара. Није тајна да добар залогај доприноси популарној непротоколарној дипломатији, па је рагу од шкембића и срнетине амбасадора Владимира Петровића одиграо своју улогу. Пре него што нови амбасадор буде изабран требало би јасно да се утврди шта се од њега очекује. Касно је да се после опозива оцењује како је још пет година изгубљено с промашеним амбасадором.

Зорана Шуваковић