Kako postati diplomata u Vašingtonu

Vladimir Petrović, ambasador Srbije u Vašingtonu, našao se u Beogradu baš u oktobru 2010. u vreme kada je prvi put u naš grad dolazila Hilari Klinton, tadašnja državna sekretarka u administraciji Baraka Obame, ali ne da bi učestvovao u pripremama za njen doček i ispraćaj, već u svojstvu mladoženje. Klintonova je došla i prošla, a na svadbenom veselju ambasadora Petrovića skupila se i poziciona i opoziciona elita Srbije jer je mladoženja iz tada vladajućeg DS-a postao zet Olivera Antića iz tada opozicionih naprednjaka, a kao sin Borivoja Petrovića, nekadašnjeg predsednika Skupštine Srbije, imao je po očevoj liniji mnogo gostiju iz SPS-a, tada koalicionog partnera DS-a.

Sa samo tridesetak godina, takoreći pravo s mesta službenika u direkciji za trgovinu u državi Ilinois, Petrović se meteorski uspeo  na ključno mesto u diplomatiji. Ostalo je nerazjašnjeno zašto je, uprkos mnogim opštevažećim pravilima, bio izabran baš on.

Na mesto broj jedan u istoj ambasadi ne dolazi niko s mesta broj dva, iako je ovo pravilo u vreme prethodne vlade prekršeno u Vašingtonu, Moskvi i Rimu. Pre nego što je postao ambasador, Petrović je deset meseci bio na mestu broj dva, na funkciji ministra savetnika. U Americi je još od kraja srednje škole, mada su iz njegove zvanične biografije izbrisani tačni datumi i godine koje je tamo proživeo na školovanju i radu. Zamerali su mu da je on u stvari Amerikanac, ali se ispostavilo da je tamo stekao zeleni karton i da je bio u poodmaklom procesu sticanja američkog državljanstva kada je njegov životni put pošao diplomatskim vodama, zbog čega se odrekao do tada stečenih američkih dokumenata.

Tada, početkom 2009, iz Vlade Srbije se objašnjavalo kako će Petrović, iako mlad, svojim vezama u Čikagu dovesti srpski državni vrh do Bele kuće, ubrzati približavanje Srbije Americi. Pričalo se da je dobar s Ramom Emanuelom, tadašnjim šefom kabineta Baraka Obame, da je čak učestvovao u Obaminoj kampanji za senatora Ilinoisa, ali i da je dobar s nekadašnjim guvernerom Rodom Blagojevićem koji je zbog pokušaja prodaje Obaminog mesta zaglavio u zatvoru.

Ali vašingtonski i srpski mediji primetili su njegovu dinamičnost u zemlji službovanja na takmičenju šefova kuhinja stranih ambasada kada je spremao ragu od škembića i srnetine „prema starom porodičnom receptu”. Politički je bio aktivan, posebno u rodnom Kragujevcu, na listi „Boris Tadić za bolji život 2012. godine”. Pričalo se da ga demokrate planiraju za gradonačelnika Kragujevca.

Jedan funkcioner vladajućeg SNS-a je ovih dana primetio kako Vladimir Petrović nije ispunio očekivanja, a on na tom mestu ostaje do decembra, što znači da je „smenjen” posle pet godina na ambasadorskoj funkciji, koja obično traje tri ili četiri godine.

Nije Petrović jedini promašaj naše diplomatije. Posle pada Miloševića, nove vlasti nisu vagale koga će poslati u Vašington ili su na tasove postavljali pogrešne tegove. Prvi je, posle petog oktobra 2000, Milan St. Protić postao predstavnik tadašnje SR Jugoslavije u Vašingtonu. Hvalio se da ga su ga na ambasadorsko mesto postavili „drugari iz DOS-a”, a ne Vojislav Koštunica, te da njega ne treba ni da sluša ni da mu polaže račune. Sadašnji ambasador Srbije u Švajcarskoj, dr. Protić je tada šokirao ovdašnju javnost svojim izjavama da neće dopustiti da „mu iko soli pamet”, da vlast u Beogradu „nema politiku”, da se protiv njega vodi „tipična komunistička haranga”, da mu ne pada na pamet da „ide po prijemima”, već samo kod „Buša ili Kolina Pauela” (tadašnjeg šefa diplomatije u administraciji Džordža Buša) ili da se bavi ekonomskim pitanjima.

„Mi smo, ruku na srce, vlast osvojili na ulici, izbori su bili – dekor”, tvrdio je ambasador Protić, po struci istoričar, i sebi je davao za pravo jer „revolucionarna vlast u svim sferama mora da se ponaša malo drugačije”. Smenjen je šest meseci pošto je postavljen, a u njegovom profilu na Vikipediji piše da je do njegovog brzog opoziva došlo zbog toga što je javno kritikovao tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunicu i njegovu politiku.

SR Jugoslavija je 11. septembar 2001, dan kada je izvršen teroristički napad na Njujork i Vašington, dočekala bez ambasadora u ambasadi u Vašingtonu. Preganjanje ko će doći na to mesto trajalo je skoro godinu dana. O kandidatima je prvo moralo da glasa 18 predstavnika DOS-a pa je tek posle toga predlog išao na saveznu vladu i potpisivao je predsednik republike Vojislav Koštunica. Stojan Cerović, novinar i tadašnji predsednik Upravnog odbora nedeljnika „Vreme”, bio je jedan od kandidata koji je izglasan na predsedništvu DOS-a, ali nije imao podršku ni Koštunice ni Đinđića, kako tvrdi „Politikin” izvor.

Na kraju je za ambasadora SRJ u Vašingtonu izabran profesor na Ekonomskom fakultetu Ivan Vujačić koji je uživao poverenje trojice ključnih ljudi: Zorana Đinđića, premijera Srbije, Miroslava Labusa, potpredsednika savezne vlade, i Vojislava Koštunice predsednika SRJ. Na ambasadorskom mestu u Vašingtonu ostao je od 2002. do 2009. Za to vreme predstavljao je tri zemlje: SRJ, Srbiju i Crnu Goru i Republiku Srbiju.

Oni koji poznaju intenzivan diplomatski život u prestonici kažu da vašingtonska administracija po pravilu voli da na ambasadorska mesta dolaze ličnosti koje uživaju poverenje i poznaju lično najvažnije političare u svojoj zemlji. Više od polovine ambasadora u SAD su političke ličnosti s dobrim i tesnim vezama s vrhom iz svojih zemalja. Amerikancima je jednostavnije da na taj način, bez preteranog broja posrednika, komuniciraju sa stranim državama.

Svakako, postoji i ogroman broj zanimljivih „kolateralnih aktivnosti” koje čine posebnim život u Vašingtonu. Turisti mogu često da krenu u organizovani obilazak stranih ambasada u čijim odajama su izloženi neki od najdragocenijih umetničkih predmeta te zemlje, ili da prisustvuju koncertima i projekcijama filmova. Privlačna je i manifestacija ambasadorskih kuvara. Nije tajna da dobar zalogaj doprinosi popularnoj neprotokolarnoj diplomatiji, pa je ragu od škembića i srnetine ambasadora Vladimira Petrovića odigrao svoju ulogu. Pre nego što novi ambasador bude izabran trebalo bi jasno da se utvrdi šta se od njega očekuje. Kasno je da se posle opoziva ocenjuje kako je još pet godina izgubljeno s promašenim ambasadorom.

Zorana Šuvaković