Сирија више од Сирије

Расплет сиријске кризе, окончане преокретом и дипломатским тријумфом Русије, отворио је низ спољнополитичких и политичко-филозофских расправа у САД и Европи. Јер улог, у овом случају, далеко је надмашио чак и изузетно релевантно питање Сирије и њене стратешке позиције: то је тзв. америчка изузетност и њој припадајућа доктрина интервенционистичке политике. У прекоокеанским стручним дебатама, у којима критика интервенционизма, пратећи већинско расположење америчког народа, све више расте, с правом се истиче да је то пракса дуга безмало седам деценија, која је САД учинила предводником употребе силе. Али протеклих двадесетак година изнедрило је и специфичан квалитет ове политике у њеној спрези са неолиберализмом и у „трансцедентној сврси“ САД као вери у посебност и изузетност. Тако је софистичка тј. Каликлова теза о „праву јачег“ испреплетена са секуларном религијом америчке изванредности, наднаравности и специјалне мисије у којој треба да спасе „мрачни свет“.

Са друге стране новчића, антитеза изражена у облику изолационистичког става гласи да није важно шта се дешава другима већ једино да се од наше куће направи „рај на земљи“. У сродном смислу, само без трансцендентног аспекта, ова прича појављује се као доктрина „реализма“, односно као уверење да је сопствени интерес прва и последња категорија за дефинисање спољне политике. То значи да се и даље остаје искључиво у домену интересаи да, последично, појмови попут права, правде и интернационалних правила играју тек секундарну и арбитрарну улогу.

Уз САД, подршку офанзиви на Сирију од европских земаља недвосмислено је исказала једино Француска. У спрези с реакцијама остатка света, ово је била већ озбиљна назнака промене,тј. одмицања од интервенционизма. Штавише, ствар је комплекснија и далекосежнија од пуког тактичког маневра јер заокрет представља потенцијално напуштање целокупне парадигме. На практичном плану то је резултат мултипликовања простора политичке и економске моћи,а на метафоричком– истрошености западне цивилизације која је заиста трансцендирала себе,али је то учинила у најлошијем смислу. Јер, оног тренутка када је изабрала софистичку релативизацију и право силе као нит водиљу и устала против сократовске борбе за истинуи принципеи аристотеловског јединства политике и етике, западна цивилизација јекренула у смеру поништавања својих најбољих традиција. И зато је било логично да, као таква, може завршити једино у мефистовском слављу смрти какво смо имали прилике да видимо приликом медијског спектакла бруталног убиства Муамера Гадафија.

Западна политика интервенционизма симболички је пала у Либији, у тренутку када се савремена западна цивилизација приказала као варваризам у пуном светлу. Фактички, она је пала на Сирији, када је уместо бомбардовања већ изабраних мета, уз руску иницијативу, дошло до споразума и до повратка на политички и дипломатски колосек. Тако је, чини се, заустављен талас војних интервенционизама, логика рата за коју се чинило да сеже скоро у бесконачност, као лош deja vu или „вечно враћање истог“. Свакако, на „реалполитичком“ нивоу, такав след догађаја у великој мери консеквенца је оснажене Русије и других великих незападних земаља, али и, не мање, пропасти модела једне политике, чија је компромитованост превазишла сваки „успех“. Исто тако, то је последица и европског мамурлука и дезоријентисаности, али и новог, мада помало закаснелог, присећања на то шта беше европски дух некад и-или каква би Европа могла бити сутра.

Најбитније, међутим, није коју страну света неко фаворизује или која више одговара његовом личном стилу и укусу, јер наше персоналне естетике, па чак ни наши егзистенцијални dictum-и у овој ствари ни најмање нису пресудни. Релевантно је нешто сасвим треће, а тиче се разумевања да ни интервенционистичка ни изолационистичка спољна политика нису и не могу бити адекватни начини да се одговори не само на бескрајно сложене изазове савремености већ и на елементарне поставке појма политике – а то значи делања које чува везу са умом и етиком. И интервенционизам и изолационизам заснивају се на утилитаризму,тј. подвргавају се искључиво „принципима“ користи и интереса. Зато се не ради о томе да се, евентуално, или у ма којој ситуацији, једна сила треба подржавати наспрам друге силе, нити умножавање „другог од истог“ може донети било какав квалитативни бољитак. Борба се води око принципа на којима треба да почива свет. Када је, у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу“, Путин позвао САД да се придржавају међународног права, као и да се интервенција не предузима без сагласности СБ УН – што је сасвим на линији позиција које Русија конзистентно и кохерентно заступа већ дуже време – једновремено је скренуо пажњу да је редефинисање у овако исцртаном правцу стварна опција.

Као потенцијал ширих трансформација, као повратак наде и смисла политичког делања, расплет у Сирији догађај је првог реда, инцидент после којег је ипак све постало могуће...

Факултет за медије и комуникације