Кад је дете било дете

Пре него што је, огњем и мачем, кренуо у самоубилачки поход на природу, модерни човек раскинуо је своје везе са натприродним. Свет насељен анђелима – који нам нуде Рилкеове "Девинске елегије", као и Вендерсов филм "Небо над Берлином" – представља стога један од ексцеса вредан пажње, чак и у богатом простору уметничке фикције XX века. Вим Вендерс је, како сам каже у једном тексту, главну инспирацију за идеју свога филма о анђелима нашао управо у "Девинским елегијама" (поред Рилкеа, као извори инспирације послужили су му и сликарство Паула Клеа, позната фигура анђела историје из "Историјско-филозофских теза" Валтера Бењамина, као и једна песма групе "The Cure" посвећена палим анђелима).

Дописујући на маргинама Рилкеа, Вендерс је једнога дана у својим редитељским белешкама наишао на збиља занимљиву реченицу: "Незапослени анђео који се заљубљује". Ова реченица постаће практично сиже "Неба над Берлином" (премијерно приказаног и награђеног за режију у Кану 1987); филма који је генијална похвала пролазности и несавршености човекове егзистенције, баш као што то беху и Рилкеове "Елегије" шест и по деценија раније. Али да би то људско постојање, свесно властитог краја, заслужило нимбус и епитет посвећеног, мора се сусрести са лицем вечног и трансцендентног – зна то Вендерс, као и Рилке пре њега, као и аутори старозаветних предања много раније. У ликовима анђела, тих божјих гласника, бестрасних и вечно младих, можда је и највернији негатив нашег кратког битисања на земљи. Анђео, дакле, из своје безвремене и свевидеће перспективе као да је овлашћен да осветли пуноћу крхког људског живота.

Рилкеово певање креће се између туге над судбином нас, најнепостојанијих бића, чије присуство у свету бива прикривено и заувек заборављено – и готово еуфоричних стихова "Дивно је бити на земљи..." или налога датог човеку: "Величај анђелу свет (...) Реци му ствари. Он ће стојати све зачуђенији" (све ове кратке исечке из "Елегија" наводим у преводу Бранимира Живојиновића). И Вендерс у свом филму, уз помоћ дијалога Петера Хандкеа, полази од трагичних животних искустава Берлинаца, које, нечујан и невидљив, слуша и посматра анђео Даниел (Бруно Ганц). Она ће га, парадоксално, водити до фасцинације укусом кафе, цигарета, осећајем хладноће, тежине, бојама – све до заљубљености у једну жену, уметницу на трапезу, одевену у костим анђела (Солвејг Домартин). Пикасова слика "Артисти", са циркуским акробатама на пустом пољу, коју Рилке у Петој елегији узима као симбол наше залуталости и изгубљености у свемирском поретку, добиће тако и своје далеко филмско оваплоћење у лику Марион.

Вендерс на једном месту каже како је прави проблем са којим је имао да се суочи био не како приказати анђеле, већ како представити овај наш свет, виђен погледом анђела. ("Покушао сам да поново задобијем праизворни поглед. При томе сам утврдио да необично волим свет. Просто кроз чињеницу да он постоји".) Кроз анђеоску перспективу "Небо над Берлином" демонстрира један од темељних задатака сваке уметности: разбијање аутоматизма и укалупљености нашег "одраслог" доживљаја света – и повратак задивљености детета, које је по природи увек филозофско, као и зачуђености првих филозофа који су по природи деца човечанства.

Филозофска порука "Неба над Берлином"данас је можда важнија и јача него пре двадесет година. У свету који халапљиво гутају виртуелне реалности, "симулакруми и симулације", људи су принуђени да поново откривају вредности живота, попут заљубљеног анђела који се приземљује. И да се враћају вери у причу која осмишљава хаос Историје, попут оног старца, берлинске инкарнације Хомера која лута подељеним градом.

Постоји једна сцена у Вендерсовом филму која ми је посебно драга: стојећи крај киоска са брзом храном, бивши анђео, глумац Питер Фалко (који овде игра самога себе) обраћа се анђелу Даниелу кога не може да види, али га осећа, захваљујући свом претходном искуству. Свет је насељен не само анђелима, него и бившим анђелима, саопштава нам аутор – и ти бивши анђели понашају се каткад необично, они опажају присуство тамо где је за нас тек празан простор. Испуњавајући до краја свој поетско-детињи подухват именовања невидљивог и неизрецивог, "Небо над Берлином" окончава се посветом свим бившим анђелима, међу којима су посебно наведена тројица: Јасуђиро, Франсоа и Андреј. Ту посвету анђелима филма, Озуу, Трифоу и Тарковском, можемо читати и као похвалу нераскидивом тројству филмске слике: чулности, љубави и духу.