Крај епохе Сакашвилија

На недељним председничким изборима у Грузији победио је бивши министар просвете и присни сарадник премијера Бидзина Иванишвилија – Георгиј Маргвелашвили, и то већ у првом кругу са освојених, према још незваничним резултатима, 67 одсто гласова. Бивши председник парламента Давид Бакрадзе из партије Уједињени национални покрет одлазећег председника Михаила Сакашвилија, задобио је поверење једва 20 одсто бирача.

Недељним изласком на биралишта, грађани Грузије, који су Сакашвилија за председника изнели на крилима револуције ружа, 2003. године, овај пут су му сасвим окренули леђа. Узрока је много, али основни су свакако и даље тежак живот у кавкаској републици која је захватила све поре тамошњег друштва.

Према недавним уставним променама у Грузији, права власт убудуће неће бити као до сада у рукама председника, већ ће та кључна улога припасти – влади, то јест премијеру. Управо то је оно што сада уноси нови немир међу грађане.

Премијер Иванишвили, оснивач партије Грузијски сан и богаташ „тежак” око 5,3 милијарде долара, најавио је да ће се повући са премијерског места када оствари свој циљ да Сакашвили оде из председничке фотеље. Међутим, он није разјаснио ко би могао да га наследи на премијерског функцији, а поставља се и питање да ли ће, после повлачења, овај милијардер ипак из сенке управљати владом, а самим тим и целом земљом. Као могући премијери помињу се министар рада, здравља и социјалних питања Давид Сергенко и министар унутрашњих послова Иракли Гарибашвили.

У сваком случају избори су означили крај епохе Сакашвилија, који су многи на Западу, нарочито САД, хвалили као истинског заступника демократије, што се у пракси показало као не баш тачно, будући да је оптуживан за кршење људских права, употребу специјалних јединица против неистомишљеника, лошу правосудну реформу...

За Сакашвилија се говорило да је „амерички” председник, као и да енглески говори боље од руског. Међутим, остаће упамћен и по томе што је у време његовог мандата Грузија 2008. године изгубила кратки рат са Русијом око Абхазије и Јужне Осетије, тако да су после уласка руске војске на њихову територију ове две провинције са већински руским становништвом унилатерално прогласиле независност.

Они који су му били наклоњени поздрављали су његове либералне реформе и борбу против корупције, чиме се земља у великој мери променила у односу на времена када је била део Совјетског Савеза и када је важила за криминални центар у којем су царовали мито, рођачке везе и мафија.

Додуше, и Сакашвилија многи оптужују да је током председниковања значајно увеличао сопствено богатство. Али, како саркастично примећују посматрачи: „У Грузији бити богат – није злочин.”

Да ли ће се, после избора, пореклом Сакашвилијевог богатства позабавити и истражни органи, рано је говорити. Много тога зависиће и од њега самог. Како обећавају нове власти, биће третиран као и сваки други грађанин, без обзира на то што се годинама китио председничком лентом. Ипак, треба поменути да су званичници Европске уније већ напоменули да би његово евентуално хапшење у многоме успорило процес приближавања Грузије ЕУ.

И мада је он сам изразио жељу да иде негде на Запад и тамо настави послове, могуће будуће партнере плаши чињеница да су многи сарадници бившег шефа грузијске државе у више наврата хапшени, суђени и осуђивани за тешка дела. Сакашвилијев кључни сарадник Вано Мерабишвили, који је био премијер од 2011. до октобра прошле године, завршио је у истражном затвору, будући да се терети да је илегалним путем запошљавао чланове странке, користио силу како би растерао окупљене на митингу опозиције у мају 2011. године и издао наређење за убиство једног службеника банке 2006. године.

Док је на Западу увек био добродошао, јер је инсистирао да Грузија треба да постане чланица НАТО и ЕУ, за Русе Сакашвили је био и остао – непријатељ број један, пре свега зато што је земљу извео из орбите утицаја Кремља. Цена за то је био и поменути рат 2008.

Михаил Сакашвили полако пакује кофере пред одлазак из председничке резиденције у Тбилисију. Како преноси француски „Фигаро”, његова супруга се радује повратку „нормалном животу”. Да ли ће јој тај нормални живот бити и омогућен, одлучиће истражни органи нових грузијских власти.