Тајни живот слика

Измећу закона физике и способности за превару постоји уметност, говорио је Андре Малро, француски писац и државник, близак пријатељ Вламенка, Дерена и Пикаса, велики поштовалац савремене уметности.

Пошто је данас много шта "уметност", потребно је да нас неко стално подсећа на то шта она заправо јесте, шта је била или бар чему је налик.

Можда је зато све више читљивих књига, које су испричане довољно занимљиво да уметнике класичног сликарства прикажу као стварне људе, сместе их у одређени историјски период, а онда око њих измаштају љубавне трагедије, тајне култове и неизбежне смрти. Нужан је ипак бар један истинити податак из Леонардовог, Вермеровог, Бошовог, Гојиног или Рафаеловог живота, остало може да буде уметничка слобода. Да будемо поштени, и много боља дела заснована су на мањој документарности. Ипак, данашњи људи, који немају много времена за музеје, или им је заморно да читају озбиљне историје уметности, могу да се баве фикцијом о сликарству.

Рафаеловим трагом

Недавно се код нас у издању Моно и Мањане, и у преводу Горана Ердеиа, појавила књига "Рафаеловим трагом", Џоане Питман, лекторке за јапански језик на Универзитету Кембриџ. Она је уз велики труд и разговоре са историчарима уметности из Европе и Америке написала узбудљиву и документовану књигу о Рафаеловој слици "Свети Ђорђе и змај", пратећи је на њеном петовековном путу.

Она је, истражујући путовање Рафаеловог "Светог Ђорђа и змаја", од Урбина  и 1506. године, до садашњег уточишта слике у Националној галерији у Вашингтону, начинила и право путовање кроз историју, приказујући како је изгледао енглески двор у време Хенрија VII и Хенрија VIII, како су се понашали обожаваоци Светог Ђорђа, витезови Реда подвезице.

Истинита прича ове књиге води нас до следећих власника и страствених колекционара "Светог Ђорђа и змаја", Чарлса I, љубитеља и познаваоца уметности, до Француске и Пјера Кроза, колекционара за кога су говорили да се као љубоморни и страствени љубавник не може одвојити од драгог бића, то јест Рафаелове слике. Прича каже и да је Катарина Велика, незасита у политици, сексу и култури, послала филозофа Дени Дидроа да ову малу Рафаелову слику из Француске донесе у Петроград и Ермитаж. Ту је Рафаелово ремек дело високе ренесансе и  западноевропске уметности дочекало Октобарску револуцију, и пароле "Улице треба да буду наше четкице, а тргови палете". "Најлепши цветови уметности" кидани су у име сутрашњице. Да је слика "Свети Ђорђе и змај"  упознала најгоре од комунистичког и капиталистичког система показује и податак да је била предмет тајне купопродаје између Стаљина и Ендруа Мелона, једног од најмоћнијих људи Америке прве половине 20. века. Руске власти су добиле новац за изградњу фабрике трактора у Стаљингарду, која је касније претворена у фабрику тенкова.

Чиме је Рафаелова слика о Светом Ђорђу и змају очаравала људе кроз пет векова, слика која хришћанског свеца великомученика приказује као неповређеног витеза? Можда је смисао баш у тој вечитој идеји победе над злом. Али, ту је несумњиво и њен префињени ренесансни склад, лепота предочене природе и победоносног човека. Кажу да је руски цар Александар II Рафаелову слику сматрао иконом, а да је Свети Ђорђе сматран заштитником руске војске и свих Руса.

Бош и оргијастички култ

Ми данас можемо читати књиге о оргијастичком култу који је наводно приказан на Бошовој слици "Врт уживања", или о Леонардовој "Тајној вечери" као делу превејаног јеретика. Ко су биле музе мајстора као што је био Рафаело, какав је то прстен откривен испод боје на његовој слици "Пекарева кћи", о чему измаштани одговор даје извесна Дајен Хегер, у роману "Маестрова муза"(издавач Алнари).

Данас лепота тешко опстаје сама по себи, без вољне тежње онога ко опажа. Лепота ће тешко без борбе спасити свет, без борбе сличне оној на Рафаеловој слици. Потрагу за њом непревазиђено је дефинисао велики Ирац Вилијам Батлер Јејтс: